Mladi beogradski arhitekta upoznaje nas sa radom i vrednostima studija čiji je osnivač, ali i daje savete kolegama koji tek započinju svoj profesionalni put u svetu arhitekture i dizajna enterijera.
Ukoliko redovno pratite naš portal, sigurno vam dosad nisu promakli vrhunski osmišljeni projekti studija BAAL Design, poput novog sedišta kompanije Levi9 u beogradskom K-Districtu ili poslovnog prostora Kadena Sotheby’s i apartmana Penthouse Duplex u Beogradu na vodi.
Ovaj multidisciplinarni studio iz Beograda je 2019. godine osnovao Aleksa Babić, arhitekta sa master diplomama stečenim u Barseloni i Firenci, a kako je jedan od fokusa rada BAAL Designa i dizajn enterijera, to ga čini idealnim sagovornikom na brojne zanimljive teme.
Bili ste jedan od učesnika panel diskusije na temu „Šta nakon fakulteta?“ – koje su vaše refleksije na ovaj događaj i pitanje pozicije mladih u našoj profesiji?
To jeste tema koja poziva na diskusiju i koja je i mene motivisala da dalje preispitujem načine kako uticati na razvojni put mladih nakon završetka studija. Bilo je zanimljivo što je svako od učesnika tog panela iz različitih konteksta i kako za neke stvari imamo potpuno slične poglede na celokupnu temu, a za neke različite. Ono što me je pozitivno iznenadilo jeste odziv studenata i mlađih kolega da to uopšte čuju i, nakon toga, javljanje mnogih sa pitanjima za savet, praksu, sa idejama.
Sad je važno da se pokrenu određene teme koje se ne tiču isključivo rada i kreativnosti, već i nekih drugih veština.
Mislim da je događaj pokrenuo niz pitanja o kojima generalno ne pričamo. Sad je važno da se pokrenu određene teme koje se ne tiču isključivo rada i kreativnosti, već i nekih drugih veština. Mi smo se dotakli toga kako danas cela naša branša nudi širok dijapazon mogućnosti čime neko može da se bavi nakon što završi studije. Tom prilikom sam prisutnima poručio kako treba da prate svoje srce i da osluškuju sebe i shvate šta je ono što njih najviše uzbuđuje da bi sutradan bili zaista zadovoljni i uživali u tome što rade, što smatram da je preduslov za zadovoljstvo na ličnom planu, a onda i za uspešnu karijeru.
Džaba sve ukoliko se držiš nečega što je samo tvoja strast i što nema adekvatnu publiku.
Šta je važnije? Slušati tržiše ili slušati svoje srce?
Mislim da je tu balans ključ. Bez konzumenata tvoje usluge ti jednostavno ne možeš da razviješ posao. Ukoliko se držiš nečega što je samo tvoja strast i što nema adekvatnu publiku, džaba sve. Onda je to hobi i ne možemo da pričamo o nekim profesionalnim okvirima. Treba ispitati tržište i analizirati šta je ono što je tržištu potrebno, a onda videti da li mi to imamo u sebi i na koji način mi to možemo da iznesemo.
A kako ste došli na ideju da formirate mentorski program za mlade dizajnere? Šta ih podučavate?
Mislim da mnogo toga nedostaje. Ne bih mogao da ga nazovem “mentorski program” jer to onda dobija formu nečega što je kompletno osmišljen koncept i program, što ima jasnu strukturu. U mom slučaju je to nešto što se i dalje razvija i što nastaje intuitivno kroz moju saradnju sa mlađim kolegama i studentima i kroz želju i potrebu da podelim sa njima nešto što bi mi značilo da sam čuo kada sam započinjao karijeru, a nije bilo nikog ko može to da mi kaže.
Tu je niz pitanja poput: kako se formira autentičan pristup projektu; kako se najbolje komunicira sa klijentima; kako se komunicira sa izvođačima; kako se radi marketing, odnosno kako se prodaje svoja usluga; kako se razmišlja o vrednosti svog projekta i o sopstvenoj vrednosti i kako mi vremenom možemo da utičemo na to da ta vrednost poraste prvenstveno u našim očima, a onda i u očima klijenata. To su teme gde želim da podstaknem mlađe kolege na istraživanje, na važnost istraživačkog procesa koji mislim da je nedovoljno zastupljen.
Da li mislite da mladima fali radoznalosti, ili je to razumevanje dizajna u celini kod nas upalo u neki „začarani krug“ gde se svi vrtimo oko više istog. Da li nam fali svežine?
Mislim da je svežina tu ključna reč gde zapravo pojedinac treba da učini sve što je do njega da na radoznao način produbljuje svoja saznanja i pronalazi nove kanale kako da ispolji svoju kreativnost van tih nekih šablona koji su nametnuti formalnim obrazovanjem. Ne bih da generalizujem, ali u dosta slučajeva ti bivaš zarobljen studentskim obavezama i rokovima i prestaješ da razmišljaš izvan kutije. I onda dolazi taj period kada si preko noći ostavljen da, ukoliko nisi išao na praksu, sam saznaješ šta je ono što profesionalni život sa sobom nosi. Zato je praksa jako važna stvar.
Tek kada se čovek po prvi put nađe u profesionalnom okruženju shvati koliko ne zna, koliko nema iskustva i koliko je ono ključno za neke stvari.
Ne bih to pričao da nisam to osetio na svojoj koži, s obzirom da je ona dosta uticala na moj razvojni put i te dve godine koje sam tokom studija proveo u profesionalnom radnom okruženju su, na neki način, formirale mene i otvorile mi put kako dalje da se razvijam. Zagrebao sam u to kako profesionalni život treba da izgleda i uvideo da tek kada se čovek po prvi put nađe u profesionalnom okruženju shvati koliko ne zna, koliko nema iskustva i koliko je ono ključno za neke stvari.
Postoji veliko interesovanje za praksu kod nas, a kako je fizički bilo nemoguće primiti sve zainteresovane, želeo sam da pronađem način kako da im pomognem. Osetio sam da to što smo sličnih godina njima daje veću sigurnost i omogućava nam da se bolje povežemo. Mislim da mi veruju i iz tog razloga želim da na što bolji način neke stvari pokušam da im dočaram.
Često se neko od njih uključi u neki od naših projekata što opet smatram da može da bude značajno jer kada se u tako mladim godinama nađeš na ozbiljnom projektu, ili se nađeš u vatri, imaš odgovornost već u tom dobu. Preuzimanje odgovornosti jedan je od najbitnijih faktora za mlade da se otisnu u profesionalni svet jer dokle god smo na fakultetu, mi nekako bežimo od odgovornosti. A kada smo na realnom projektu odgovornost je tu.
Osetio sam da to što smo sličnih godina praktikantima daje veću sigurnost i omogućava nam da se bolje povežemo.
Pored toga, teme radionica su prenošenje iskustava i pokazivanje primera sa sajmova, diskusija o njihovim aktuelnim studentskim projektima, upoznavanje sa raznim brendovima. Želeo sam da ih inspirišem na istraživanje nekih stranih biroa i projekata i tako podstaknem da razmišljaju malo dublje o dizajnu i van okvira našeg trižišta i onog što naše tržište nudi. Da pokušamo da izvučemo kakvi to sve različiti pristupi projektima postoje.
Sećam se koliko je meni bilo značajno da tokom studija sa profesorom u Italiji prolazim kroz snimke i slike sa poseta sajmova. Meni je to predstavljalo potpuno drugu dimenziju u poređenju sa svim što sam do tada imao prilike da vidim jer tada nisam bio u prilici da sve te sajmove posećujem. Dosta toga želim da podelim sa njima i zaista mislim da će ovo biti neka forma koja će biti interesantna podjednako studentima, mlađim kolegama, kao i meni lično, jer me dosta inspiriše, a sutradan to može da predstavlja odličan početak saradnje sa nekim od praktikanata što i treba da bude jedan od ciljeva prakse.
Kako je tekao vaš profesionalni put? Recite nam nešto o vašem školovanju i počecima?
Ono što sam ja znao već pred kraj osnovne škole je to da definitivno želim da se bavim građevinom ili arhitekturom i za mene nije postojala ni jedna druga opcija sem toga. Kasnije se to iskristalisalo u arhitekturu. Nakon završenih osnovnih studija želeo sam da vidim u kom pravcu će se moja karijera dalje razvijati. Nisam uopšte znao čime želim da se bavim. Opipavao sam puls različitih sfera arhitekture, od urbanističkog planiranja, projektovanja.
Enterijeri mi tada još nisu bili interesantni, niti sam razmišljao o njima i nisam imao neki motiv da krenem da se bavim tom granom arhitekture. Odlučio sam da upišem master u Barseloni sa atraktivnom temom – Biodigitalna arhitektura i robotika. To me je potpuno fasciniralo i otvorilo mi niz nekih novih vrata. Odlazim u Pariz, gde upisujem prvu godinu doktorskih studija sa sličnom temom kao prvi master.
Shvatio sam da je potrebno da potpuno usavršim svoje poznavanje softvera koji su potrebni za kreiranje nekog projekta.
Međutim, kada sam dublje krenuo da ulazim u celu tu tematiku shvatio sam da mene to ne inspiriše dovoljno i da ta grana arhitekture u sebi nema dovoljno prostora za kreativnost, već da je dosta suvoparna i da zavisi programiranja, upotrebe kompjutera i raznih robota. I tad mi je nekako, preko noći, sinulo da zapravo moj senzibilitet leži u nečemu što je finije, što je sofisticiranije, što je potpuno drugačije od svega što sam tada radio.
Tada sam se uputio na svoj drugi master u Firenci, koji je bio okrenut dizajnu enterijera i nameštaja. Tu sam imao prilike da radim i kao asistent, tako da se tu i rodila ljubav prema prenošenju znanja mlađima. Već tokom te godine sam krenuo sa prvim profesionalnim projektima. Najpre sam shvatio da ono što je potrebno u tom momentu jeste da potpuno usavršim svoje poznavanje softvera koji su potrebni za kreiranje nekog projekta.
Odlučio sam da ih naučim na način da kada budem radio svoj prvi projekat, on izgleda kao da imam nekoliko godina iskustva. To je ono što je napravilo ključni prvi korak u mojoj karijeri.
Iskustvo se stiče i velikim brojem grešaka koje se dešavaju u početku.
Prvi projekat koji sam odradio bio je pro bono i onda je sve krenulo poprilično spontano dalje da se razvija. Jedna osoba je videla taj projekat, angažovala me je za svoj, od nje je videlo još “x” osoba i tako je nekako sve krenulo da se širi svojim tokom, organski. To se sve dešava tokom moje poslednje godine studiranja u Firenci, nakon čega se selim u Beč misleći da ću tu da započnem svoju karijeru.
Tada još nisam znao da li planiram da se vratim u Srbiju. Sticajem okolnosti, dolaskom korone, eto mene nazad u Srbiji. Nešto se značajno desilo u našoj branši u tom periodu. Ljudima se, verovatno jer su dugo vremena provodili u svojim domovima, digla svest o tome kako njihov prostor treba da izgleda.
Taj neki prvi bum se dešava, kada sam ja i krenuo da širim tim i kada sam krenuo da izvodim prve projekte u Beogradu. U početku sam imao vrlo malo iskustva u izvođenju. Do te mere da sam nekada izgledao kao da sam pao sa Marsa. Iz ove perspektive je to dosta simpatično, ali stvarno jeste bilo tako. To je nešto što uvek volim da istaknem zato što se dosta mladih plaši kada treba da se otisnu u nešto samostalno, zato što nemaju iskustva.
Iskustvo se stiče ničim drugim nego radom na profesionalnim projektima i izvođenjem. Stiče se velikim brojem grešaka koje se dešavaju u početku. Stiče se nizom neprijatnih situacija kroz koje moramo da prođemo da bismo neku lekciju naučili i zapravo najveća škola kreće tek kada fakultet završimo i krenemo da radimo.
U kom trenutku je nastao BAAL dizajn? Šta vas je navelo da pokrenete sopstvenu praksu?
U početku sam radio samostalno i posle nekog vremena osetio da mi je potrebna pomoć. Krenuli smo da jačamo tehničku stranu, da stičemo iskustva u izvođenju. U nekom momentu, kada su se stekli uslovi za tako nešto, čovek se nađe na prekretnici gde je bio momenat da biro u pravno-administrativnom smislu krene da postoji, odnosno da se osnuje firma.
Tada sam razmišljao o tome da li je ovo što ja radim ozbiljno, ili je samo moja strast koju sam krenuo da pratim i pitao se kako želim ovo da izgleda u narednim godinama. Tako je formalno stvoren BAAL Design. Tačnije, sam koncept BAAL Designa sam osmislio godinama pre toga, gde sam poželeo da neke svoje ljubavi objedinim pod jednu kapu.
Zasigurno bi neke stvari bile jednostavnije da sam od početka imao iskustvo rada u birou i rada u kolektivu
Iz ove perspektive sasvim sigurno da bih neke stvari mnogo brže shvatio da sam radio u nekom birou i da sam imao starije kolege koje bi mogle da mi pokažu put za rešavanje nekih situacija na koje sam nailazio kroz svoje projekte. I zasigurno bi neke stvari bile jednostavnije da sam od početka imao iskustvo rada u birou i rada u kolektivu. Sigurno bi mi bilo lakše da razvijem tim da sam imao neke veštine vođenja tima i organizacije ljudi unutar biroa koje nisam imao.
Sve što sam u birou postigao, postigao sam po sistemu “trial and error”, odnosno hajde da probamo da popravimo ono što ne valja, ili hajde da promenimo ono što za nas ne radi ili ne funkcioniše dobro i kako i na koji način neke stvari možemo da poboljšamo. To je teži i duži put.
Trudim se da im objasnim da dizajn enterijera nije samo nešto dizajnirati, već koliko je to kompleksan proces i šta sve taj proces u sebi nosi.
Ne mislim da postoji određeni metod koji zacementirano garantuje uspeh i mogućnost da se mi sutradan bavimo dizajnom na način da nesputano možemo da izrazimo to što ste pomenuli, što je donekle ljubav prema svemu ovome. Ja mlađe generalno volim da podstičem da kreativnost koju imaju ispolje. To je retkost danas da možeš u toj meri da je ispoljiš kao što možeš u našim projektima.
Mi smo sada krenuli da radimo dosta neobične projekte koji se zaista razlikuju od svega onoga što se šablonski radi. To će se tek videti kroz projekte koje privodimo kraju i koje planiramo u budućnosti. Zbog toga mislim da je to sjajan poligon za mlade da nastave da neguju svoju kreativnost koja je možda na najvećem vrhuncu kada su na studijama, pa u studentskim projektima mogu da puste mašti na volju. Onda odu u profesionalni svet i na kraju većina studenata završi u nekom birou razrađujući crteže, bez prilike da iskažu tu svoju kreativnost koja se onda vremenom ugasi i ništa nismo uradili.
Ja, suprotno tome, prvo volim da opipam puls svakog od kandidata koji se prijave za posao ili praksu. Da vidim šta je ono u čemu smatraju da su najviše dobri i šta je ono na čemu najviše žele da rade. Zato što jednostavno nije svako rođen da bude dizajner, a studirao je dizajn enterijera, već ima mnogo veće inženjerske sposobnosti. Možda ima bolju nit za rešavanje detalja ili ima izrazito dobre komunikacione veštine, pa može da bude odlična osoba za bavljenje nadzorom.
Trudim se da im objasnim da dizajn enterijera nije samo nešto dizajnirati, već koliko je to kompleksan proces i šta sve taj proces u sebi nosi. Volim da im pomognem da ne potiskuju ono u čemu misle i u čemu deluje da su najbolji, nego da još više tu stranu razviju i da u tome postaju genijalni.
Koja je metodologija vašeg rada? Kako teče vaš kreativan proces i gde pronalazite inspiraciju?
Generalno, postoji nekoliko metodologija kojim se koristimo u zavisnosti od toga kakav je tip projekta.
Ukoliko je to komercijalni objekat volim to da posmatram kao buduću platformu klijenta za pozicioniranje na tržištu. Onda se kreće u detaljnu analizu toga kako želimo da predstavimo neki brend, kakvu poruku taj brend šalje, samim tim to pokušavamo da prenesemo kroz enterijer, pa onda smišljamo načine kako je najbolje dizajnirati taj objekat da ostavi željeni utisak.
Na primer, ako radimo kliniku za estetsku medicinu, koje su to ključne reči ili motivi koji treba da budu asocijacija na nju? Ako su to inovacija, najsavremenije metode, da li onda treba da razmišljamo u pravcu korišćenja inovativnih materijala, modernom dizajnu, čistim i svedenim linijama? Mi interpretiramo tu poruku kroz dizajn.
Što se rezidencijalnih objekata tiče, tu je važno da se dobro upoznamo sa našim klijentima.
Ako je klijent grupacija restorana i ako već sada menjaju sliku ugostiteljstva u ovom delu Evrope, hajmo onda da pogledamo i posetimo najbolje restorane tog tipa u Evropi, da vidimo šta oni imaju posebno i drugačije što ih čini da budu bolji od drugih, i da onda duh toga unesemo u naš projekat.
Što se rezidencijalnih objekata tiče, tu je važno da se dobro upoznamo sa našim klijentima. Da ih čujemo, da razumemo njihove navike, da saznamo šta je ono što za njih predstavlja dom, komfor, da vidimo u čemu se osećaju prijatno i da onda u skladu sa njihovim identitetom, željama i funkcionalnim potrebama damo pečat i ostavimo trag u dizajnu njihovog prostora.
Trenutno se nalazimo u prostoru ordinacije Hello Smile. Koje su bile želje klijenata, šta vaše intencije i koji je konačan rezultat?
Hello Smile brend je dosta dugo zastupljen i poznat na našem tržištu, ali širenjem svog biznisa, klijent je želeo da pokrene i kliniku sa najboljim doktorima i najstručnijim osobljem i da pored toga proširi tržište svog delovanja, odnosno prodaju, na zemlje regiona i Evrope. Samim tim, trebalo mu je sedište kompanije koje podržava tu viziju, daje kredibilitet i mogućnost da se na najbolji mogući način ponude usluge u duhu najsavremenijih pristupa dentalnoj medicini. To je efekat koji smo uspeli da postignemo i mislim da se to sada takođe reflektuje i kroz poslovanje klijenta. Tako da je to na kraju jedna srećna priča u kojoj su svi zadovoljni.
Klijenti često budu svesni kompleksnosti celog procesa tek nakon kompletiranja projekta.
Kod „custom made“ stvari uvek se postavlja pitanje kako i na koji način se formira cena, jer je svaki projekat priča za sebe. Kako vi pristupate ovom važnom segmentu poslovanja?
U pravu ste da je svaki projekat priča za sebe. Vrednost naših usluga zavisi od mnogo faktora, poput kompleksnosti projekta, kvadrature, broja ljudi uključenog u realizaciju istog, kao i potrebnih akcija sa naše strane. Svi su svesni koliko je izrada projekta, a potom i njegovo izvođenje dug i ozbiljan proces, u kojem postoji niz izrazito odgovornih akcija.
Naravno, ne treba ni zanemariti vrednost ideje, što je nemoguće jasno kvantifikovati, a što isto treba da utiče na vrednost ponude, pored ostalih komponenti koje čine bitan faktor u formiranju cene, vreme koje svaka osoba u projektu provede na tom projektu u periodu od par meseci, fiksni troškovi biroa koji umeju da budu dosta visoki i naravno na kraju profit, kojeg ako nema, onda ovo nije posao već hobi.
Mislim da sve to kod nas još uvek ne može dovoljno dobro da se naplati, ali isto tako verujem da mi kao struka treba da diskutujemo o tome međusobno i sa klijentima. Klijenti često budu svesni kompleksnosti celog procesa tek nakon kompletiranja projekta. Smatram da je naša dužnost da ih edukujemo o tome. Da ih upoznamo sa tim zašto nešto košta koliko košta, a o vrednosti ideje ni da ne pričam.
Skroz je legitimno raditi projekte koji su šablonski, generički, i sasvim je u redu za nekog da izabere takav biznis model.
Verujem da postoje različiti biznis modeli. Ne želi svako unikatan dizajn. Skroz je legitimno raditi projekte koji su šablonski, koji su generički i sasvim je u redu za nekog da izabere takav biznis model. A kada pričamo o autentičnim i unikatnim projektima i o tome da se svakom projektu posvećuje dosta paženje, kada se ulazi duboko u analizu, detalje, kod klijenata koji to žele i zahtevaju, onda to utiče i na cenu.
Stvarno sam stava da ideju ne možemo jasno da naplatimo i kvantifikujemo. Jednom sam se našalio sa klijentom koji je tražio umanjenje cene i rekao mu da kad bih imao milione na računu da bih taj projekat istinski radio za džabe. Ali pošto ih i dalje nemam, onda taj projekat moram adekvatno da naplatim, tako da na kraju dana od tog projekta mogu da pokrijem sve troškove i imam određenu zaradu.
Da li mi kao struka grešimo? Da li nam nedostaje da više pričamo o samim procesima koji obuhvataju jedan projekat?
Društvene mreže su nam donele priliku da ljudima pokažemo kako proces izgleda. Znam da je vreme uvek taj faktor koji većini nas nedostaje. Zato lično nastojim da u budućnosti odvajam više vremena za pričanje o tim temama, jer sam prepoznao baš kroz ovu prethodnu temu da ljudi jednostavno ne razumeju ceo taj proces, a da će nas, ukoliko im se više približi, bolje razumeti i vrednovati, zato što i oni onda mogu da vide sa čim sve mogu da se susretnu.
Kroz to mogu da uvide koje su greške koje mogu da naprave ukoliko ne angažuju adekvatan biro za sebe, ili ukoliko se sami upuste u to. Kakve su to prepreke na koje mogu da naiđu i koje su to prečice koje mogu da pređu ukoliko uz sebe imaju adekvatnu podršku u vidu arhitekte.
Te kanale komunikacije treba više koristiti, a ne samo pokazivati rendere. Naravno, uvek je atraktivno pokazati nešto novo na šta smo ponosni, bilo da je to render, ili izvedeno stanje. Ja sam mišljenja da era tih fantastičnih rendera polako izumire zato što smo danas svedoci da je render vrlo lako napraviti. Mnogo lakše nego pre par godina, još kada se dodatno razvije veštačka inteligencija. Onda dolazimo do toga da će ljudi moći da nas izdvajaju samo po tome kako smo realizovali projekat.
Mislim da će tu doći do neke velike podele u kvalitetu između biroa, odnosno između onih koji stvarno mogu da naprave nešto drugačije u realnosti, da to izvedu na adekvatan način i onoga što je bilo neka ideja, ali ukoliko ona ostane samo na papiru ili na slici onda je ništa drugo nego čista imaginacija.
Šta za vas znače putovanja i česti obilasci sajmova? Iz kog razloga ulažete toliko vašeg vremena i energije u ove aktivnosti?
Zato što sam svestan koliko to utiče na mene, na menjanje moje svesti i na poboljšanje pristupa svakom projektu. To su ogromni resursi, što finansijski, što vremenski, što energetski za odlazak na te događaje. Tu su i obična putovanja, jer u svakom gradu gde putujem tačno biram hotel u kome želim da odsednem iz nekog razloga. Zbog toga što želim da vidim nešto u tom hotelu, ili kako je neki dizajner taj hotel osmislio.
U većini slučajeva mesta na kojima ručam ili večeram takođe biram po tome šta želim da vidim i saznam šta je to što je interesantno u tom projektu i šta mogu da ponesem iz tog projekta. Šta mogu da zaključim o dizajnu tog objekta nakon što ga posetim. To nije više pitanje samo dizajna, to je pitanje i usluge, jer mi prvenstveno nudimo uslugu. I onda kroz posetu mestima kao što su hoteli i restorani jednostavno gledam šta je u njihovoj usluzi što ih čini specijalnim. Onda pokušavam da napravim paralelu sa sopstvenim poslom i da implementiram neke ideje ili zaključke u sopstveno poslovanje.
Kroz posetu mestima kao što su hoteli i restorani jednostavno gledam šta je u njihovoj usluzi što ih čini specijalnim.
Konkretno što se sajmova tiče i dizajn događaja koji se uvek održavaju paralelno sa tim sajmovima u svetskim gradovima, jeste što mi to otvori neki potpuno drugi Univerzum i put ka implementaciji nekih novih savremenih rešenja, kao i nova poznanstva. Probudi mi i inspiraciju, dosta me motiviše i zaista za mnoge projekte ideju dobijem na putu tako što sklopim kockice iz različitih stvari koje sam video te nakon toga nastane neko novo rešenje.
Zato mislim da su oni važni i zato su bar u mom ličnom slučaju bili važni za formiranje nekog mog pečata koji ostavljam na svakom projektu. Ne kažem da je to jedini put. Ljudi se inspirišu na razne načine i ja imam druge kanale kroz koje se inspirišem, bilo da su to reference iz popularne kulture, iz filmova, dokumentaraca, ali su putovanja definitivno broj jedan za mene.
Stoji li negde u vašim planovima da BAAL treba da bude svetski brend?
Naše tržište zaista pruža mnogo više mogućnosti sada nego u periodu kada sam se ja vratio, a pogotovo u odnosu na period kada sam otišao na dalje usavršavanje i na dalje školovanje. Ono je bilo odličan poligon za isprobavanje nekih ideja i brušenje zanata.
Ne mogu da kažem da ovde nema dosta dobrih i kvalitetnih klijenata, ali ideja je da se u narednim godinama prodre na strano tržište. Do sada nismo to radili planski, ali smo već uveliko prisutni na tržištu Ujedinjenih Arapskih Emirata i nekoliko evropskih zemalja. Verujem da će vremenom to još više da se razvija, a videćemo na koji način.
Ono što može da napravi razliku jeste implementacija nekih kultnih komada koji su bili dizajnirani sredinom prošlog veka.
Kakav je vaš stav prema arhitektonskim stilovima? Da li su oni smernica ili ograničenje? Vaši projekti su često eklektični.
Mislim da je ultimativni cilj svakog, bilo klijenta ili arhitekte, da kreira vanvremenski prostor a to je dosta izazovno zato što nam se stalno nameću prolazni trendovi. Ono što tu može da napravi razliku jeste implementacija nekih kultnih komada koji su bili dizajnirani sredinom prošlog veka. Njihovom implementacijom može se postići taj vanvremenski duh kome verujem da svi težimo.
Zato meni jeste cilj da u svakom projektu, bilo da je on ultra moderan ili klasičniji, implementiram neki od komada modernog dizajna prošlog veka koji savršeno može da se uklopi u ceo taj ambijent. Da da neki dodatan sloj celom tom prostoru i zato su mi takvi komadi nameštaja posebno interesantni.
Oni mogu da imaju epitet umetničkih dela, mogu biti kolekcionarski komadi, tako da mogu da budu inspiracija klijentima da ih pazare zato što će vrednost tih komada samo da raste. To je dobro ulaganje. To može da bude čak i obična lampa, ili stolica, ali može da ima značajno veću umetničku vrednost kako bude starila.
Da li verujete da će ta prepoznatljiva estetika u nekom trenutku postati i neki autentični Aleksin stil ili BAAL stil?
Verujem da hoće. To je zato što ja od početka nisam voleo da robujem ni jednim stilom. Zato što prvenstveno volim projekat da smestim u neki kontekst. Kontekst su želje klijenta, tema, lokacija i za mene su projekti priče koje trebaju da budu ispričane i poruke koje treba da budu prenešene. Samim tim da bih ispričao te priče mogu da koristim elemente određenog stila kao kanal da njih interpretiram i zato su moji projekti kombinacija različitih stilova. Iz tog razloga ne mogu da se etiketiraju.
Podjednako može da me oduševi klasičan pariski stan, ili neki minimalistički njujorški loft. Mislim da fuzija elemenata koji su se našli u oba prostora mogu da naprave prostor koji će biti fascinantniji i da uopšte ne treba da robujemo tim etiketama, nego da baš treba da damo mašti na volju i kombinujemo različite stvari. Ko je postavio pravilo da u klasičnom enterijeru ne može da se desi neka metalna struktura, ili neki potpuno moderan element koji u tom prostoru možda deluje kao mutant, ali mu daje posebnu draž?
Kostantno robujemo nekim stilovima gde ljudi dobiju par inputa od klijenata i igraju na sigurno. To je iz straha.
Zato mi je ovo pitanje najinteresantnije. Zato što mi robujemo. Kostantno robujemo nekim stilovima gde ljudi dobiju par inputa od klijenata i igraju na sigurno. To je iz straha. Ti često nemaš ni vremena da isprobavaš nešto za šta misliš da možda neće naići na odobrenje klijenta. Treba ti hrabrosti i nedostaje nam da manje igramo na sigurno.
Ti kad igraš na sigurno ti onda čak i ponavljaš neke stvari, ne dolaziš do novih autentičnih rešenja, jer nisi video da je klijent to tražio od tebe. Ali hajde, ponudi mu to. Kad probaš i kad vidiš da klijenti to prihvataju to će samo da postane put do toga da budući klijenti apsolutno prate sve naše predloge i ono kako smo mi njih razumeli. Zapravo pružamo klijentu ono što nije očekivao, što ni u najluđim snovima nije mogao da zamisli da ćemo da kreiramo. To dođe vremenom.
Nanne de Ru, holandski arhitekta, kaže da nema dobre arhitekture bez dobrog klijenta. Da li vam se čini da kod nas ima sve više klijenata koji razumeju dobar dizajn?
To je zato što ima zaista vrhunskih arhitektonskih biroa, i onda su ljudi više svesni šta je sve moguće tako što ih prate, ili putuju, ili istražuju po internetu pa vide da su mogućnosti veće od onoga što su inicijalno zamišljali. Tako da, rekao bih da ima klijenata. Činjenica je da ne traže svi klijenti isto. Mi smo se fokusirali najviše na klijente koji od svog prostora žele da naprave nešto posebno. Oni su i nas prepoznali kao kanal za implementaciju tih ideja da njihov prostor bude zaista drugačiji i unikatan.
Definitivno sam neko ko se stalno menja i unapređuje i to me pokreće.
Da li imate ambiciju da postanete influenser i trendseter ili je do tog efekta došlo neplanirano – kao nusproizvod vašeg aktivnog delovanja i angažmana?
Mislim da sve te etikete dolaze vremenom kroz određene rezultate i to možda nisu etikete koje bih sam sebi dao, nego koje čujem kao nečije mišljenje. Ono što znam jeste da je meni od početka bio cilj da istinski pratim svoju strast i da svu svoju energiju i ljubav integrišem u svoj posao. A onda vremenom to dovodi povećanog interesovanja za moj rad i biro jer ljudi interpretiraju tu ljubav i tu posvećenost na neki način.
Ja gledam svoja posla i radim svoj posao na način da se trudim da svaki dan budem sve bolji ja, da pristup poslu bude bolji, da sistem bude bolji i da firma bolje posluje, da okruženje bude bolje, da ja mogu da ostavim što veći pozitivan uticaj ne samo na klijente, nego i na ljude koji su u mom okruženju, na saradnike, na kolege. To celokupno kao neka slika, verujem, da jeste interesantno. Definitivno sam neko ko se stalno menja i unapređuje i to me pokreće.
Ono što u meni obitava od početka jeste ta želja za konstantnim usavršavanjem i to što stalno tražim alate kako da na brži i efikasniji način dođem do boljih rezultata.
Jako ste mladi i izuzetno uspešni. U čemu je vaša tajna? Da li imate poslovne mentore?
Ja sam mentore imao i u prijateljima, klijentima, saradnicima i slučajnim prolaznicima koji su protrčali kroz moj život. U vrlo ranom periodu svog života sam shvatio važnost toga da upijam i da slušam pametnije od sebe, uspešnije od sebe u datom momentu i da gledam šta je to šta oni rade a što njih čini dobrim u svom poslu ili zadovoljnim u životu. Dakle, ne pričamo samo o poslu, pričamo o kompletnom životu.
Dosta volim da izučavam psihologiju ljudi i da učim i na pozitivnim i na negativnim primerima ljudi šta je ono što želim da integrišem u svoj identitet ili način života. Tokom tog puta u moj život su dolazili različiti mentori na ovaj, ili onaj način. Neke ja angažujem da mi budu konsultanti za određenu tematiku. Ono što u meni obitava od početka jeste ta želja za konstantnim usavršavanjem i to što stalno tražim alate kako da na brži i efikasniji način dođem do boljih rezultata.
Referetni projekti:
- Poslovni prostor Kadena Sotheby’s zamišljen je kao mesto promocije domaćih umetnika i dizajnera
- Ekskluzivnost na vrhuncu: Enterijer dupleks apartmana u BW Terraces
- Post-pandemijski dizajn za novo sedište kompanije Levi9 u Beogradu
