Jedan prestonički kafić šarenilom razbija sivilo svog okruženja, ali i svakodnevice gostiju. Upoznajte Lastavicu – mesto gde je sve podređeno osećaju “kao kod kuće”.
Među novobeogradske solitere sletela je jedna lastavica sa velikim L – kafić čiji nas je enterijer “kupio” raznolikošću detalja i sitnica koje vrve iz svakog njegovog kutka.
O tome kako je baš ovakvo mesto sletelo na prestoničku ugostiteljsku scenu razgovarali smo sa njegovom vlasnicom Anđelom Vukadinović, koja je sa suprugom pre nešto manje od godinu dana otvorila Lastavicu (Jurija Gagarina 21) sa željom da upravo enterijerom gostima pruži osećaj dobrodošlice.
“Ideja je bila da otvorimo kafić u kojem bismo i sami voleli da provodimo vreme – da bude prijatan, topao i da odiše porodičnom atmosferom. Moj suprug je dugo imao želju da se bavi ugostiteljstvom, jer je i njegov otac ranije držao kafiće. Za njega je ovo bila prilika da napravi nešto svoje, ali u potpuno drugačijem vremenu i okolnostima nego nekad. To je bila naša početna ideja“, ovako Anđela kreće da nan otkriva početnu ideju iza nastanka kafića.
View this post on Instagram
Kako ste došli na ideju za naziv Lastavice i šta ste želeli da donesete na beogradsku scenu kafića?
Sam naziv Lastavica došao je prirodno, jer se i ceo stambeni kompleks ovde tako zove. Hteli smo da ime bude prepoznatljivo i blisko ljudima – lastavica kao simbol, ali i kao praktična odrednica.
Na Novom Beogradu se svi orijentišu po naseljima, pa nam se učinilo zgodno da kafić odmah dobije identitet vezan za lokaciju. A dopala nam se i ideja da to bude mesto gde, kako volimo da kažemo, svako može da “doleti na kafu”.
“Dopala nam se ideja da ovo bude mesto gde, kako volimo da kažemo, svako može da ‘doleti na kafu’.”
Šta vam je bila inspiracija u procesu osmišljavanja koncepta – možda neki grad, putovanje ili lokal koji vas je posebno oduševio?
Inspiraciju smo pronašli u stilu sedamdesetih i osamdesetih godina, u tom šarenilu i hrabrom uklapanju boja i šara, što je i inače trend koji se poslednjih godina sve više vraća u dizajn. Na prvi pogled deluje da neke stvari ne mogu da se spoje, a onda, kada ih stavite zajedno, zapravo dobijete pun pogodak.
Nismo imali jedan konkretan lokal kao uzor, već su nas inspirisali razni detalji koje smo usput viđali – nešto na putovanjima, nešto na internetu, ili jednostavno neki detalj koji nam je delovao kul i koji smo poželeli da ubacimo u prostor.
Tako i danas, kada naiđemo na nešto što nas podseti na taj period, često razmišljamo kako bi se to uklopilo u Lastavicu.
Sami ste radili enterijer, gde ste najviše nabavljali stvari – od većeg nameštaja do sitnih detalja?
Kombinovali smo različite izvore. Ikea danas ima odličnu ponudu baš u tom retro fazonu sedamdesetih i osamdesetih, pa smo odatle uzeli dosta komada nameštaja.
Paralelno smo obilazili buvljake i “second-hand” radnje, tražili zanimljive detalje i unikatne komade. Nismo pravili neku veliku nabavku odjednom, već je sve išlo postepeno – odemo negde, donesemo jednu stvar, pa sledeći put drugu. Kada smo otvorili, u novembru prošle godine, imali smo mnogo manje detalja nego sada. Ideja je bila da ih postepeno dodajemo i da svaki bude prepoznatljiv, a ne da na silu pretrpavamo prostor.
Danas je to već ozbiljna kolekcija – stalno nešto novo naiđe, pa pomislim “ovo bi se super uklopilo”. Dešava se i da nam se jave domaći dizajneri koji prepoznaju “vajb” Lastavice i ponude da izložimo njihove predmete u prostoru, što nam je posebno drago.
“Kada smo otvorili, imali smo manje detalja. Ideja je bila da ih postepeno dodajemo, a ne da na silu pretrpavamo prostor.”
Kada je reč o slikama u enterijeru, da li ste se odlučili isključivo za domaće autore?
Na plafonu su radovi akademske slikarke Isidore Marzano, koju smo pronašli preko interneta i odmah nam se dopao njen izraz, videli smo perspektivu i pomislili da će za nekoliko godina možda i dodatno dobiti na vrednosti. Tako smo došli na ideju da slike postavimo na plafon – ukrasiš prostor, a veliki formati baš dobro funkcionišu u toj ulozi.
Imamo i čuvenog Cileta Marinkovića, kojeg smo smestili u šank, na mesto gde je bezbedniji – to je možda i jedino ime koje je baš poznato.
Sve ostalo smo pronalazili spontano – preko sajta “Kupujem prodajem” ili buvljaka. Ideja nam je bila da svaki ćošak ima neku svoju priču, a da se sve zajedno uklapa.
Koje ste emocije želeli da probudite kod gostiju kada prvi put uđu u prostor?
Najčešće nam ljudi kažu da se ovde osećaju kao u dnevnoj sobi, i to nam je bio primarni cilj – da stvorimo opuštenu atmosferu. Nismo želeli da budemo tipična kafeterija sa neudobnim stolicama gde popiješ kafu i odmah ideš dalje. Hteli smo da prostor pruži i mogućnost da se zasedne, priča satima, ali i opciju da neko svrati, popije kafu i radi na laptopu.
Veliki plus za nas je i igralište ispred kafića, koje je namenjeno baš maloj deci. Pokazalo se kao pun pogodak – igralište je bezbedno i uvek puno. Kada je lepo vreme i bašta radi, to nam je poseban benefit. Čak smo i sami dodali nekoliko detalja na igralištu, kako bi izgledalo lepše i sadržajnije, i deca ga stalno koriste.
“Najčešće nam ljudi kažu da se ovde osećaju kao u dnevnoj sobi, a to nam je bio cilj – da stvorimo opuštenu atmosferu.”
Koji detalj ili element enterijera najviše privlači pažnju gostiju i o čemu se najčešće raspituju?
Najviše pažnje privlači štafelaj – to je zapravo moj stari štafelaj sa tavana, koji smo odlučili da iskoristimo u prostoru. Ideju smo videli na Pinterestu i delovalo nam je kao kul način da mu damo novu svrhu, zajedno sa mojom starom paletom. Ispostavilo se da je to pun pogodak – skoro svako ko nas prvi put poseti napravi fotografiju baš tu, i maltene svaki treći stori na kojem nas taguju ima upravo taj detalj.
Drugi deo koji se često fotografiše je ovaj gde smo sada, okružen slikama. Devojke se ovde rado fotografišu, jer boje stvarno lepo izgledaju na fotografiji, pa je i taj kutak postao svojevrsni “Instagram spot” Lastavice.
Kada razmišljate o mestima u Beogradu i šire, koje enterijere kafića ili restorana smatrate dobrim primerima i uzorima?
Čini mi se da Novi Beograd generalno ima slabiju ponudu kada je u pitanju autentičnost. Ne kažem da je svuda tako, ali retko gde možete da uđete i da pomislite: “Vau, ovo nisam video ranije”. Na Dorćolu je drugačije – tamo gotovo na svakom ćošku naiđeš na lokal koji ima nešto posebno, gde ti je uživanje i da sediš i da se diviš prostoru.
U Beogradu je ponuda prilično raznovrsna i stalno se nešto menja, što mi se dopada. Dolazak ruskih vlasnika, na primer, doneo je sasvim novu perspektivu – oni su otvorili lokale na mestima za koja bismo mi Srbi rekli: “Ovo nikad neće da radi”. Zavučeni, u starim prostorima, potpuno neočekivani. Ali ispostavilo se da baš takvi lokali donose autentičnost i privlače ljude.
Suprug i ja dosta obraćamo pažnju na detalje, pa kada izlazimo, volimo da sednemo negde gde možemo da doživimo prostor, ne samo da popijemo kafu. Nama je važno da uz piće dobijemo i iskustvo, atmosferu koja ostaje u sećanju.
Kako zamišljate da Lastavica izgleda i funkcioniše za pet godina – da li ste već sad postavili neki pravac razvoja?
Nadam se da će sve ići ka boljem. Već sada vidimo da je Lastavica prepoznata kao “family friendly” mesto, zato planiramo da se i dalje oslanjamo na taj pravac i da ga dodatno razvijamo.
Istovremeno, volela bih da obogatimo i večernju ponudu – da uvedemo muziku uživo, filmske večeri, različite sadržaje koji će privući ljude i u kasnijim satima. Tokom dana je sve super, ali uveče želimo da pružimo još jedan razlog da se ovde ostane duže i da se ljudi dobro osećaju.
Ljudi tek otkrivaju da i ova strana Novog Beograda nudi neke sadržaje, pa verujem da će i Lastavica rasti zajedno sa tim.
Naravno, moraš da osluškuješ svoje okruženje i navike gostiju. U ovom delu grada ljudi su navikli na porodične lokale, dok se za noćni provod i gradsku kulturu ide na Dorćol ili Vračar. Mi bismo lako mogli da ubacimo i takve sadržaje, ali važno je da najpre prepoznamo šta naši gosti zaista žele. Tek sada ljudi polako otkrivaju da i ova strana Novog Beograda nudi zanimljive sadržaje, pa verujem da će i Lastavica zajedno sa tim rasti.
