U zgradi iz dvadesetih godina prošlog veka, umesto uskih hodnika i zatvorenih soba, enterijer jednog stana odlikuje niz povezanih prostora u čijem se centru nalazi kuhinja.
Stan u Valensiji, smešten u zgradi iz 1920. godine imao je sve karakteristike prostora koji je vremenom izgubio deo svog identiteta.
Naknadna renoviranja uklonila su originalne elemente, među njima i hidraulične podne pločice, dok je prvobitna organizacija stana ostala gotovo nepromenjena: previše pregrađen raspored, niz manjih prostorija i delovi enterijera bez dovoljno prirodnog svetla i mogućnosti provetravanja.
Zadatak arhitekata iz studija Montoliu Hernández nije bio samo da stan funkcionalno osavremene, već da mu vrate karakter i prilagode ga načinu života vlasnika.
A vlasnik je, kako se ispostavilo, imao vrlo jasnu sliku doma koji želi – prostor u kom se kuva, okuplja, razgovara i provodi zajedničko vreme.
Kuhinja kao centar stana, ali i života
Polazna tačka projekta bio je svakodnevni ritual vlasnika koji voli da kuva, često okuplja prijatelje i želeo je dom u kom kuhinja nije izdvojena zona, nego mesto susreta.
Zamišljena scena bila je vrlo konkretna – domaćin kuva, neko od gostiju stoji pored njega sa čašom vina, razgovor se nastavlja u dnevnoj sobi, a mirisi, zvuci i pogledi povezuju različite delove stana.
Iz te slike nastalo je i glavno prostorno rešenje – kuhinja postaje fizičko i simboličko središte enterijera.
Istovremeno, stan je morao da odgovori i na praktičan zahtev: noćna zona trebalo je da bude dovoljno nezavisna od ostatka doma.
Drugim rečima, prostor je morao da bude otvoren i društven, ali i sposoban da ponudi privatnost kada je to potrebno.
Polazna tačka projekta bio je svakodnevni ritual vlasnika koji voli da kuva i želeo je dom u kom je kuhinja mesto susreta.
Stan organizovan kao sekvenca
Arhitektonsko rešenje zasniva se na ideji da se stan ne posmatra kao skup odvojenih prostorija, nego kao niz prostora kroz koje se prirodno kreće.
Tlocrt je reorganizovan u tri programske celine, dok je kuhinja postavljena u centralnu zonu, kao element koji povezuje i istovremeno razdvaja javni i privatni deo stana.
Umesto zatvorene prostorije, kuhinja sada funkcioniše kao prelazni prostor. Ona usmerava kretanje, povezuje dnevnu zonu sa ostatkom stana i diskretno odvaja pristup spavaćim sobama.
Ulazi u noćnu zonu koncentrisani su u jednoj tački, pa taj deo doma po potrebi može da se izoluje, a da se ne naruši osećaj prostorne povezanosti.
Kuhinja usmerava kretanje, povezuje dnevnu zonu sa ostatkom stana i diskretno odvaja pristup spavaćim sobama.
Lukovi koji vode kroz enterijer
Najprepoznatljiviji element projekta je niz izvučenih lukova koji formiraju bačvaste svodove koji organizuju prostor, vode kretanje i zamenjuju klasične hodnike.
Zahvaljujući ovim zaobljenim formama, ranija podeljenost stana nestaje. Prostor postaje mekši, protočniji i jasnije povezan, dok svodovi stvaraju osećaj dubine i naglašavaju prirodno svetlo koje ulazi u enterijer.
Svaki od svodova ima svoju funkciju – prvi je intimniji i formira nišu za radni kutak i biblioteku, dok drugi prati punu dužinu kuhinje i definiše njenu najaktivniju zonu.
Treći se pruža ka noćnom delu stana i preuzima ulogu distributivnog prostora, okupljajući pristupe spavaćim sobama.
Najprepoznatljiviji element projekta je niz lukova koji organizuju prostor, vode kretanje i zamenjuju klasične hodnike.
Dijalog novog i zatečenog
Posebno zanimljiv deo projekta je odnos novih zaobljenih formi prema postojećoj konstrukciji.
U dnevno-trpezarijskom delu ostavljena je vidljiva originalna drvena konstrukcija sa svodovima, čime je sačuvan trag građevinske istorije zgrade.
Taj susret starog i novog daje stanu dodatnu slojevitost. Precizna geometrija novih svodova ulazi u dijalog sa konstrukcijom iz prošlog veka, pa enterijer ne deluje kao potpuno izbrisan i ponovo nacrtan prostor, već kao pažljivo nastavljen proces.
Posebno zanimljiv deo projekta je odnos novih zaobljenih formi prema postojećoj konstrukciji.
Mirnija atmosfera u noćnoj zoni
Za razliku od centralnog dela stana, koji je otvoren i namenjen okupljanju, noćna zona rešena je smirenije i jasnije, a čine je glavna spavaća soba sa sopstvenim kupatilom i gostinska soba sa zasebnim kupatilom.
Obe sobe orijentisane su ka unutrašnjem dvorištu, što dodatno pojačava osećaj izdvojenosti i tišine. Materijali se nastavljaju iz ostatka stana, pa i ovaj deo enterijera ostaje povezan sa celinom, ali bez naglašene dinamike centralnog prostora.
Noćna zona rešena je smirenije i jasnije, a čine je glavna spavaća soba sa kupatilom i gostinska soba sa zasebnim kupatilom.
Hrast, peščani tonovi i crveni mermer
Paleta materijala svedena je i vrlo precizno kontrolisana. Prirodni hrastov pod i peščani tonovi, izvedeni kroz boju, glineni malter i lakirane površine, stvaraju mirnu osnovu enterijera.
Na toj neutralnoj pozadini posebno dolazi do izražaja crveni mermer, koji se pojavljuje kao najizraženiji materijal u kuhinji i glavnoj spavaćoj sobi.
Na neutralnoj pozadini posebno dolazi do izražaja crveni mermer, koji je najizraženiji materijal u kuhinji i spavaćoj sobi.
Pločice kao mera celog stana
Jedan od najlepših detalja projekta krije se u načinu na koji su korišćene male porcelanske pločice dimenzija 6×6 centimetara. One nisu samo završna obloga, već osnovna jedinica mere za čitavu geometriju stana.
Zidovi i plafoni projektovani su tako da površine počinju i završavaju se punim komadima pločica. Tokom izvođenja, klasični metar i laser ustupili su mesto ručno napravljenom lenjiru sastavljenom od 20 pločica, kako bi se obezbedila potpuna preciznost.
U noćnoj zoni iste pločice oblažu i unutrašnje i spoljašnje površine volumena u kojima se nalaze kupatila.
Unutra se pojavljuju na podovima, zidovima i umivaonicima, dok se spolja nastavljaju preko zidova, vrata garderobera i otvorenih garderobnih zona. Tako nastaje snažan osećaj kontinuiteta, ali i prepoznatljiv identitet celog stana.
Jedan od najlepših detalja projekta krije se u načinu na koji su korišćene male porcelanske pločice dimenzija 6×6 centimetara.
Dom koji ponovo ima svoj ritam
Rezultat je enterijer u kom kuhinja nije samo centralna prostorija u tlocrtu, već i pravo mesto okupljanja, povezujući dnevnu zonu, radni kutak, trpezariju i pristup spavaćim sobama.
Stan koji je nekada bio fragmentisan i previše podeljen sada funkcioniše kao celina – kretanje je prirodnije, svetlo se bolje raspoređuje, a prostori se nadovezuju jedan na drugi bez osećaja prekida.
Foto-galerija
Grafički prilog
Faktografija
- naziv projekta: Cirilo Apartment
- autor: Montoliu Hernandez
- lokacija: Valensija, Španija
- površina: 78 m2
- godina: 2025.
- fotografije: Adrián Mora Maroto
U ovom stanu u Španiji kuhinja je glavno mesto okupljanja
