Fotografija je za ovu mladu Beograđanku oduvek bila nešto što ne doživljava kao rad, već kao uživanje, a njeni klijenti, pre svih arhitekte i dizajneri enterijera, to itekako znaju da cene.
Iako njihove fotografije često viđate na stranicama našeg portala, arhitektonski slikopisci najčešće ostaju u senci autora i investitora projekata za čije predstavljanje u javnosti nose toliko odgovornosti.
Jedna od njih je i talentovana Jovana Rakezić iz Beograda, koju ćemo ovom prilikom staviti u prvi plan i upoznati vas sa njenom stvaralačkom estetikom u domenu arhitektonske fotografije.
Fotografija hobi još od osnovne škole
Iako relativno mlada, rođena je 1996. godine, Jovana Rakezić ima dug staž u fotografiji s obzirom na to da je od svoje sedamnaeste godine, kako kaže, u ovoj profesiji.
„Od osnovne škole fotografija mi je bila hobi. Državne dečije nagrade koje sam dobijala su mi omogućile stipendiju u jednoj privatnoj srednjoj školi, a nakon toga sam završila produkciju na SAE Institutu“ – kaže naša sagovornica.
Paraleleno sa srednjom školom radila je jedno vreme u jednom online lifestyle portalu, uporedo s čime je, od 2013. godine, gradila i freelance karijeru u sferi portretne, wedding i komercijalne fotografije.
„Vremenom sam se specijalizovala za content creation, vođenje mreža i pravila digitalni sadržaj za veliki broj poznatih domaćih brendova i restorana“ – navodi Jovana.
Sloboda i neopterećenost konkretnim pravilima dali su mi slobodu da sama istražim i pratim neki svoj stil.
Fotografijom je krenula da se bavi iz radoznalosti, kroz igru, krajem osnovne škole, u vreme kada su se pojavili sajtovi i platforme za deljenje umetničkih fotografija poput We Heart It i Flickr.
Ekspanzija društvenih mreža, tačnije Facebook-a, omogućila joj je da istražuje radove raznih fotografa, a uticala je i na želju da deli svoje početničke radove, što je, kako ističe, umnogome uticalo da u fotografiju uđe dublje.
„Učila sam po sistemu try and fail, pokušavala i ispravljala šta mi se nije dopadalo. Nisam imala strah jer nisam imala ni moranje. Fotografija je bilo nešto u čemu sam uživala i želela da prenesem sliku kakvu ja u glavi doživim. Mislim da je ta sloboda i neopterećenost konkretnim pravilima dala slobodu da sama istražim i pratim neki svoj stil, paralelno i učeći o fotografiji jedino sa interneta. Sve post-production softvere tada sam naučila tako“ – objašnjava fotografkinja.
Srce i oko na prvom mestu
Kroz dalji rad tokom srednje škole i kasnije na studijama kinematografije, režije i produkcije svoje je do tada stečeno znanje uobličila i naučila dosta iz te, kako je naziva, akademske prizme.
„Ali, na kraju dana opet bih fotografije, kao i dan-danas, radila onako kako mom oku i srcu prija. Imala sam sreću da je to bilo mnogim klijentima lepo, pa su mi davali slobodu“ – kaže Jovana i dodaje:
„Nakon studija sam otvorila svoju firmu i odlučila da želim da živim od onoga što volim, jer fotografija mi je i pre toga bilo nešto što ne doživljavam kao rad, već kao uživanje, a što po rečima klijenata – radim dobro“.
Roda mi je kao arhitekta bio odličan mentor i davao sugestije na šta treba posebno da obratim pažnju kod arhitekture.
U svet arhitektonske fotografije i enterijera slučajno ju je uveo arhitekta Aleksandar Rodić Roda, koji ujedno stoji iza Restorana Comunale Beograd za koji je godinama radila sadržaj za društvene mreže.
„Jednog dana me je pitao da pored fotografisanja hrane zabeležim i fotografije enterijera, ali onako – pomalo umetnički. Uprkos inicijalnom strahu da li ja to uopšte umem, probali smo. Roda mi je kao arhitekta bio odličan mentor i davao sugestije na šta treba posebno da obratim pažnju kod arhitekture, i tako smo fotografije enterijera inkorporirali u sadržaj za društvene mreže, a ja sam uz njegove konstruktivne kritike naučila osnove“ – kaže naša sagovornica.
Kasnije su joj, kako dodaje, njegove preporuke otvorile vrata mnogih arhitektonskih biroa, te je krenula je sa istraživanjem i te sfere fotografije.
Dobar odgovor na trenutnu potražnju
Veliku zahvalnost duguje i Relji Ivaniću, jednom od naših najpoznatijih arhitektonskih fotografa i, kako naglašava, sjajnom profesionalcu čiji rad jako voli, a koji joj je na njenom putu takođe davao konstruktivne kritike i savete.
„Iako nemam tu pozadinu, često kažem da mi se čini da je arhitektonska fotografija kao inženjer u svetu umetnosti: postoje pravila, ali nekako se uvek trudim da prostor vidim malo drugačije i ostavim prostora za kreativno izražavanje koje i meni, a i onim klijentima koji me odaberu zaista prija“ – kaže Jovana Rakezić za naš portal i dodaje:
„Poslednje četiri godine aktivna sam u fotografisanju enterijera u Srbiji. Provuče se ponekad i neko venčanje ovde i u inostranstvu, i dalje radim kreiranje fotografija klijentima za mreže, i baš ta širina koju sam ranije mislila da je loša i nekako nedefinisana dovela je do toga da mogu dobro da odgovorim na trenutnu potražnju u svetu digitalnih komunikacija i nekim klijentima ponudim sve to što znam: od fotografisanja hrane, do enterijera lokala, pa sve do vođenja društvenih mreža i digitalne komunikacije“.
Arhitekte i dizajneri enterijera zaista su divni profesionalci i to se vidi u finalnom rezultatu koji zajedno napravimo.
Pored klijenata kojima radi celokupnu digitalnu komunikaciju, veliki broj njih su i arhitekte i dizajneri enterijera kojima samo radi fotografisanje projekata za njihove potrebe, a rad sa njima joj je, kako navodi, definitivno omiljen.
„Volim njihovu tačnost, preciznost i najviše svesnost o delegiranju posla. Oni zaista imaju poverenja i ne mešaju se u proces rada toliko da to krene negativno da utiče na rad. Zaista su svi divni profesionalci i to se vidi u finalnom rezultatu koji zajedno napravimo. Svaki projekat ima neki manji poseban zahtev, daleko od toga da je lako raditi na tome, ali ja zaista u tome uživam“ – ističe naša sagovornica.
Dodatno angažovanje na peglanju zavesa
Dodaje da arhitekte i dizajneri enterijera često imaju zahteve poput retuširanja delova prostora koji nisu dovršeni, ili se nešto ne može pomeriti kako bi kadar bio lepši, te se zajedno šale da Jovana u postprodukciji ima i dodatna angažovanja: pegla zavese, skida kablove, premešta nameštaj…
„Iako sam ljubitelj arhitekture i industrijskog dizajna (obožavam stolice i lampe), nisam stručna da komentarišem domaće tržište, ali, iz ugla amatera, svakako mogu reći da imamo sjajne arhitekte i dizajnere i dopada mi se što se sve više pridaje važnost prostoru u kome živimo ili radimo“ – kaže Jovana i nastavlja:
„Ne mislim da je to slučaj bio ranije, stvari su mi delovale dosta podeljene: ili ste imali mogućnosti za to ili niste. Danas se zaista može napraviti lep i prijatan prostor i sa ne toliko puno novca. Opet, nisam stručna da kažem. Raduje me što sve više lokala, restorana i kafića obraća pažnju na to i taj diverzitet estetika koji trenutno imamo mi je divan“.
Kada bih mogla, svaki kadar bi mi bio kao scena iz filmova Vesa Andersona.
Kako dalje objašnjava naša sagovornica, njena estetika je generalno, ali i u arhitektonskoj fotografiji – pomalo filmična.
„Volim da se igram kadrovima, toplijim bojama i manipulišem prirodnim svetlom. Iako arhitektura ima svoja pravila koja poštujem i koja imaju smisla, volim da dodam neki kadar inspirisan kinematografijom. Kada bih mogla, svaki kadar bi mi bio kao scena iz filmova Vesa Andersona“ – kaže Rakezić.
Brzina bez uticaja na finalni rezultat
Što se tiče vremena potrebnog da se uradi jedan set fotografija za neki stan ili poslovni prostor, Jovana kaže da po tom pitanju nema pravila – neki prosek je dva sata, ali sve zavisi od mnogo različitih faktora.
„Često tumbamo nameštaj ili čekamo da svetlo padne pod određenim uglom, pa to doda na vremenu. Često i iskoristim priliku da sa arhitektama popričam o novim projektima ili životu uz kafu na snimanju, pa i to ume da traje. Ali kada nemamo mnogo vremena, mogu da budem vrlo brza a da to ne utiče na finalni rezultat. Ima i takvih projekata koji više zvuče kao scena iz špijunskog filma: daju mi ključ, jave gde da odem i kažu: odradi ovo brzo, hitno nam je” – kaže naša sagovornica.
Klijentima dajem prava na korišćenje za sve njihove promotivne svrhe, ali bez mogućnosti ustupanja trećim licima.
Po pitanju copyrighta, Jovana kaže da je njena praksa da sama zadržava autorska prava i mogućnost korišćenja za sopstvene promo potrebe, dok klijentima daje prava na korišćenje za sve njihove promotivne svrhe, ali bez mogućnosti ustupanja trećim licima u cilju njihovih promocija.
„Ja kao autor zadržavam prava preprodaje trećim licima, recimo investitoru, izvođaču radova i slično. Nekada se desi neki ustupak u zavisnosti od klijentovih potreba, ali to je neka praksa za koju mislim da i kolege koje se takođe ovim bave rade“ – navodi fotografkinja iz Beograda.
Investiranje u najkvalitetniju opremu nema smisla ukoliko ostanete na nuli.
Kada je pak reč o ceni fotografisanja, Jovana navodi da je po tom pitanju neko vreme „bila u ratu sa samom sobom“, a sve iz želje da fotografije ipak budu pristupačne, ali da i ona pritom naplati svoje znanje.
Dodaje da arhitektonska fotografija traži i specijalizovanu opremu koja je jako skupa. Tu su i pretplate na softvere za postprodukciju i kurseve koje često pohađa, a koje lično bira da plaća, a ne skida kradene verzije.
„Za neke stvari nema izbora, moraju se platiti. Ja drugima, drugi meni i tako u krug. Živimo u okruženju gde se često očekuje da poznanicima radite besplatno. Ja sam tu školu platila i shvatila da ako je nešto moj posao, ja od toga moram da živim“ – kaže Jovana i dodaje:
„Investiranje u najkvalitetniju opremu nema smisla ukoliko ostanete na nuli. Iz želje da pružim kvalitetan proizvod, moju fotografiju sada neki biroi mogu da priušte, a neki ne. Toga će uvek biti, samo je pitanje koliko vi sami vrednujete svoje vreme i koliko investirate u usavršavanje i opremu“.
Ne dozvolite da vam okruženje diktira domete
Na kraju, zamolili smo našu sagovornicu da na osnovu svog dosadašnjeg iskustva uputi i neki savet mladim stvaraocima koji tek ulaze u svet arhitektonske fotografije, a ona nam sa osmehom odgovara:
„Konačno je došlo vreme da me neko pita za savet, osećam se kao veteran! Moj savet za buduće fotografe, nevezano koju sferu rade, je da budu hrabri. Da ne dozvole da im okruženje diktira domete. Da se ne boje i da se igraju. Kada se igramo, radimo to iz srca i stvaramo autentično. Život je igra, i posao je samo igra“ – zaključuje za naš portal Jovana Rakezić.
