Povodom nedavno održane izložbe posvećene Žanu Pruveu, sa Stine Liv Buur iz Vitre razgovarali smo o njenom ličnom putu, filozofiji autentičnosti i o tome da li je danas uopšte moguće stvoriti novi „klasik“.
Dok se dizajn sve češće svodi na brzinu i algoritme, Stine Liv Buur radi suprotno – usporava. Sa doktoratom iz istorije modernog nameštaja i luksuza, dugogodišnjim iskustvom u industriji i ulogom dizajn menadžerke u kompaniji Vitra, ona svakodnevno balansira između čuvanja originala i njegovog prilagođavanja savremenom kontekstu.
Povodom izložbe posvećene stvaralaštvu Žana Pruvea, koja je u Beogradu održana u okviru saradnje kompanija Nitea i Vitra, razgovarali smo o tome kako se čuva autentičnost u vremenu u kojem sve može biti replicirano, osim ideje.
Kako je tekao vaš profesionalni put, od školovanja na Kraljevskoj akademiji u Kopenhagenu do pozicije u Vitri?
Tokom prvih godina studija arhitekture na Kraljevskoj akademiji u Kopenhagenu shvatila sam da želim da se usmerim ka dizajnu nameštaja.
Još kao dete pohađala sam časove keramike, šivenja i slikanja – volela sam da imam predmete i materijale u rukama i da odmah vidim potencijalni rezultat.
Čarls Ims je jednom rekao: „Stolice su bukvalno kao arhitektura u minijaturi – arhitektura koju možeš da držiš u rukama.“ Potpuno se identifikujem s tom izjavom.
U Vitru u Švajcarskoj došla sam 2013. godine, neposredno nakon što sam završila doktorat o istoriji modernog dizajna nameštaja i pojmu luksuza. Ubrzo po dolasku postala sam odgovorna za organizovanje sastanaka sa porodicama dizajnera kao što su Ims (Eams), Pruve (Prouvé), Žirar (Girard) i Panton.
Jedna odgovornost vodila je drugoj i posle nekoliko godina Vitra je otvorila novu poziciju za mene – tada sam prešla u ulogu Design Manager Classics. Sve se dogodilo potpuno prirodno.
Vaša biografija povezuje arhitekturu, istraživanje i rad s brendovima luksuznog nameštaja. Šta vas najviše privlači u toj zoni između teorije i prakse?
Tokom karijere shvatila sam koliko je važno razumeti prošlost pre nego što se samouvereno zakorači u budućnost. Svet se stalno menja oko nas, danas možda brže nego ikada ranije.
Vidimo veliki zaokret ka cirkularnom dizajnu i ekološki prihvatljivim materijalima, urbanizaciji i kompaktnom stanovanju, hibridnim načinima života koji brišu granice između rada, odmora i slobodnog vremena.
Veštačka inteligencija i brzi razvoj tehnologije takođe snažno utiču na dalji razvoj dizajna nameštaja.
Za mene nije samo privlačno, već i umirujuće da radim s utemeljenim dizajnerskim principima i metodologijama koje sam usvojila kroz istraživanje. Ti alati ostaju suštinski relevantni, bez obzira na to koliko se svet brzo menja.
„U karijeri sam shvatila koliko je važno razumeti prošlost pre nego što se samouvereno zakorači u budućnost.“
Bavili ste se istorijom luksuza i modernog nameštaja. Kako danas vidite pojam luksuza u dizajnu?
Počnimo od činjenice da je pojam luksuza vrlo individualan. Smatram da je sve što je suvišno – luksuz. Dobar primer je šampanjac. Ne treba nam da bismo preživeli, skup je i nestane u nekoliko trenutaka čistog zadovoljstva.
Luksuz može biti i prostorni doživljaj – osećaj izuzetne udobnosti u određenom prostoru. Neki bi rekli da je voda luksuz za one koji nemaju slobodan pristup vodi, ali za mene voda nikada neće biti luksuz, jer je ona egzistencijalna potreba.
Iz mog ugla, ne postoji konačna definicija fizičkog luksuza u dizajnu – proizvodi su oblikovani individualnim i subjektivnim očekivanjima koja ljudi imaju prema njima.
„Rezultat dobrog dizajna treba da bude udobnost za korisnika, a ne težnja ka luksuzu.“
I gde to danas smešta savremeni dizajn nameštaja u odnosu na pojam luksuza?
Lično, ne smatram da je Vitrin nameštaj luksuzan, već da predstavlja dugotrajna rešenja za aktuelne probleme. Verujem da razvoj dizajna treba da bude usmeren na rešavanje problema. Rezultat dobrog dizajna treba da bude udobnost za korisnika, a ne težnja ka luksuzu.
Na kraju, ne može se kontrolisati to da li će pojedinac doživeti Vitrin komad kao luksuzan. Zato je luksuz sporedni proizvod koji može da se dogodi, ali nije nešto što se namerno stvara, kao što je slučaj u klasičnoj industriji luksuza, poput grupacije LVMH.
Kao Design Manager Classics u Vitri, kako definišete svoj zadatak – da čuvate istoriju ili da je reinterpretirate?
Te dve misije moraju da idu ruku pod ruku. Dok su Žan Pruve i Čarls i Rej Ims bili živi, stalno su unapređivali svoje dizajne tokom celog života.
Zato danas postoji toliko različitih verzija istog komada na tržištu starog nameštaja. Vodili su računa da njihovi dizajni ostanu relevantni – u pogledu boja, materijala, ali i tehničkih inovacija. Kada su preminuli, tu odgovornost preuzela su njihova deca.
U Vitri nastavljamo da radimo sa porodicama tih dizajnera i uvek se pitamo: šta bi rekao Žan Pruve? Šta bi rekli Čarls i Rej Ims? Ili Verner Panton? Pošto smo vrlo upućeni u njihov način razmišljanja i pristupa dizajnu, i u stalnom smo kontaktu s njihovim naslednicima, uvek znamo odgovor.
Kada radite sa originalnim delima dizajnera kao što su Ims, Pruve ili Panton, kako pronalazite balans između vernosti originalu i relevantnosti za današnje tržište?
Klasični dizajn uvek treba posmatrati iz savremene perspektive, naročito kada je reč o održivosti i ergonomiji. Vitrini klasici se stalno ažuriraju u bliskoj saradnji sa porodicama dizajnera. To može da se odnosi na prilagođavanje visine sedenja ili na promene u uslovima proizvodnje.
Jedan od novijih primera je revizija Eames Shell stolice, koja se sada izrađuje od postpotrošačke plastike. Taj materijal ima sitne pigmentne tačkice koje su jedva vidljive, ali dodaju suptilan šarm sedištu, ne narušavajući kvalitet ni oblik dizajna.
Koliko dizajn može da se prilagodi savremenim zahtevima, od ergonomije do održivosti, a da ne izgubi autentičnost?
Nikada ne menjamo originalnu ideju niti nameravani nivo udobnosti kod dizajna stolica. Kada govorimo o održivosti, novim i pametnijim proizvodnim tehnikama ili ergonomiji, potrebno je da ih prilagodimo savremenim zahtevima.
Bezbednosni standardi su se takođe značajno promenili u poslednjih pedeset godina. Svaka mala izmena koju uvodimo prolazi kroz proces usklađivanja sa porodicama dizajnera.
Šta vas lično inspiriše u arhivskom radu sa Vitrom, kroz sve te crteže, materijale i priče iz prošlosti?
Inspiriše me ogroman broj prototipova, testova i pokušaja. Proučavanje njihovog procesa dizajna pomaže da se dublje razume zašto su pojedini projekti došli do određenog rešenja. Tada dobijam dobar uvid u to kako su razmišljali o problemu koji su rešavali. Jedan primer je Pruveova stolica Standard.
Žan Pruve je razvio nekoliko različitih modela pre nego što je došao do svog konačnog koncepta – stolice Standard. U muzeju Vitra Design u Vajlu na Rajni u Nemačkoj imamo te rane uzorke izložene jedan pored drugog, i prelepo prikazuju proces razvoja.
Žan Pruve je bio dizajner koji je razmišljao i kao inženjer, i kao umetnik. Kako njegovo delo rezonuje sa savremenim dizajnom danas?
Mislim da je suština u iskrenom poštovanju materijala koje se vidi u njegovom radu i u korišćenju nekoliko lokalno nabavljenih prirodnih elemenata, uglavnom metala i drveta.
Njegovi dizajni su vrlo čisti u izrazu, robusni, dugotrajni, ali istovremeno lagani i elegantni. Upravo zbog korišćenja prirodnih materijala, njegovi komadi su i vrlo održivi.
„Razumevanje mogućnosti i ograničenja materijala s kojim radiš od ključnog je značaja za svakog dizajnera.“
Šta je publika u Beogradu mogla da ponese sa ove izložbe, ne samo o Pruveu, već i o vrednosti originalnog dizajna?
Biti blizak materijalu! Pruve je bio „čovek fabrike“, kako je voleo da kaže. Svoje mašine za savijanje metala opisivao je kao produžetak svojih ruku.
Razumevanje mogućnosti i ograničenja materijala s kojim radiš, bilo da je to metalni lim, drvo ili kompozit, od ključnog je značaja za svakog dizajnera, jer mora da se sjedini s konačnim rešenjem.
Žan Pruve je rekao: „Nikada ne crtaj nešto što ne možeš da napraviš.“ Mislim da mi, kao današnje arhitekte i dizajneri, previše vremena provodimo ispred ekrana pokušavajući da rešimo probleme dizajna, ali verujem da pristup „rukama“ koji je Pruve negovao daje mnogo bolje rezultate nego bilo koji novi softver.
Trebalo bi da se vratimo računarima tek kada imamo jasnu ideju i fizički prototip onoga što želimo da stvorimo – tada softver može da pomogne u finalnim detaljima za proizvodnju.
Da li verujete da je u današnjem dizajnu moguće stvarati nove klasike ili je ta epoha završena?
Nije završena. Svet će se i dalje menjati, kao i potrebe kada je reč o radnim i životnim prostorima, tehnologiji, materijalima i bezbednosnim zahtevima.
Važno je da držimo oči i uši otvorene i da primećujemo nove potrebe koje se javljaju u savremenom okruženju. Ali to možemo samo ako smo prisutni, ako posmatramo i identifikujemo ono što nedostaje i što još niko nije rešio.
Koji vam je lično najdraži komad nameštaja, onaj koji vas i dalje inspiriše?
Nije lako odgovoriti na to pitanje – ima ih mnogo. Ali Eames Shell stolica, Pruveova Standard stolica i Panton stolica svakako su među najvažnijim stolicama dvadesetog veka. Kao istinski klasici, i dalje inspirišu nove generacije arhitekata i dizajnera.
