Stari jugoslovenski autobus pretvoren je u toplu, panoramsku kućicu, a sada mu društvo pravi i brvnara u istom duhu. Vlasnici otkrivaju priču o izazovima, kreativnim rešenjima i radosti koju njihovo utočište donosi gostima.
Iza naziva Whatifness stoje tj. putuju, stvaraju i nikad ne miruju Anja Harper i Strahinja Tanasković – kreativni dvojac koji godinama pomera granice svega onoga što većina nas smatra običnim, konvencionalnim načinom života. Istovremeno, svoju prepoznatljivost u javnom prostoru koriste na najplemenitiji način i pokretači su brojnih realizovanih humanitarnih akcija čiji se doseg na mrežama broji stotinama hiljada, a ni novčana i druga pomoć ne kaska mnogo za ovim brojkama.
Daleke krajeve sveta i putovanja sa decom na određeno vreme zamenili su boravkom na Divčibarama, gde su se, nakon što su iz hobija preuredili dva kombija u kuće na točkovima, odlučili na mnogo ambiciozniji poduhvat – kupovinu kultnog FAP autobusa i njegovu potpunu transformaciju u jedinstveno mesto za beg iz grada.
Danas, na osami Tometinog Polja na Divčibarama, njihov projekat Idi begaj donosi nezaboravno iskustvo svima koji žele da se utope u prirodu, a sada mu društvo pravi i brvnara, napravljena u istom duhu. U razgovoru za Dizajn enterijera, Whatifness tim otkriva kako je izgledao proces transformacije, kako su spojili autentičnost i udobnost, koliko im je održivost važna, i šta planiraju za budućnost ovog nesvakidašnjeg kompleksa.
Kako se rodila ideja da preuredite stari autobus u prostor za izdavanje?
Nekako prirodno, jer smo do momenta kad smo kupili autobus već preuredili dva stara kombija u kuće, pa smo se osećali sposobnim za malo veći projekat. Čim smo na oglasima ugledali dragulj, legendarni FAP bus iz filma “Hajde da se volimo”, znali smo da mora biti naša vikendica. Uzeli smo ga i krenuli da recikliramo 11 tona gvožđa u topli dom.
Šta vas je posebno privuklo Divčibarama kao lokaciji za projekat “Idi begaj”?
Očarali su nas nepregledni zlatni pašnjaci i šume Tometinog Polja, relativno netaknuti deo Maljena gde, za razliku do ski centra, još uvek nisu stigle zgrade i stiropor fasade.
“Čim smo ugledali oglas za autobus, znali smo da mora biti naša vikendica.”
Ljudi reaguju na autentičnost – koliko ste zadržali originalnih elemenata, a šta ste morali u potpunosti da renovirate?
Bus je, što se tiče svog oblika, ostao nepromenjenih dimenzija. Naravno, morali smo da povadimo stare putničke stolice, rukohvate itd, ali prozori, kontrolna tabla, volan, menjač i retrovizori ostali su netaknuti. Takođe, takozvane šarage ili poslednji spojeni red sedišta je sada “king size” krevet.
Koji je bio najveći tehnički ili kreativni izazov pri kreiranju komfornog i funkcionalnog enterijera za boravak u jednom autobusu?
Skoro da ne postoji deo posla za koji majstori nisu morali da se dobro “počešu po glavi”, jer niko nikada pre toga nije radio adaptaciju ovog tipa. Autobus nema ravne zidove, plafone i klasične ivice, nego je sve pomalo zakrivljeno tako da je apsolutno svaki deo morao da se kroji po meri. Međutim, imali smo sreće da nam nameštaj prave stolari koji su radili enterijere u brodogradilištu.
“Imali smo sreće da nam nameštaj prave stolari koji su radili enterijere u brodogradilištu.”
Dimenzije prostora nisu dopustile da radimo sve po standardima, nego smo morali pametno da osmislimo izolaciju, gips, parket, da bismo što manje izgubili na širini i visini plafona, koji je na kraju ispao jedva 190 cm, ali verujemo da ta skučenost doprinosi njegovom šarmu i osećaju ušuškanosti.
Trebalo je “uključiti mozak” i kad je raspored soba u pitanju. Tu su nam dosta pomogli inspiracija i konkretne ideje koje ljudi dele putem interneta, pre svega Amerikanci koji masovno transformišu školske autobuse u kuće.
Kako ste rešili tehničke aspekte poput izolacije, instalacija i ventilacije?
Ono što autobus čini posebnim je količina prozora koja ga maltene svrstava u penthaus, pa unutra imate potpunu panoramu na okolnu prirodu. Istovremeno, to je bio i najveći izazov u pogledu izolacije, pa smo odlučili da jedan deo tih jednoslojnih prozora pregradimo (npr. tamo gde je kupatilo ili orman), kako bismo pojačali termoregulaciju, a drugi deo ostavimo – da ne bismo uskratili goste za te spektakularne poglede.
“Količina prozora autobus maltene svrstava u penthaus, pa unutra imate potpunu panoramu na okolnu prirodu.”
Plafon i sve što je oko prozora je takođe izolovano, tako da je sada u busu prijatno kako u toplim, tako i u hladnim vremenskim uslovima – uz klimu, nazidne ventilatore i ostale uređaje, koje u potpunosti pokreće “off grid” solarni sistem.
Kada su vrućine, zgodna stvar je što je dovoljno samo da se pootvaraju svi prozorčići, da pustite planinski vazduh koji instant osveži prostor.
Zbog malog prostora, utilitarne stvari kao što su vodoinstalacije i struja su morale da se pozicioniraju u prtljažnike, a sve te alternative u radovima su zahtevale dodatne napore i vreme.
“Pozicija na drugoj strani placa, sa pogledom na klisuru i četinarsku šumu, vapila je za jednom malom brvnarom.”
Sada ste projektu “Idi begaj” dodali i brvnaru. Da li ste je zamišljali kao kontrast autobusu ili kao njegovo prirodno proširenje?
Nije u planu bio kontrast, samo nam nije padalo na pamet da renoviramo još jedan autobus, a želeli smo da dodamo objekat kako bismo ugostili više ljudi ili da bi mogla da se smesti jedna veća ekipa. A pozicija na drugoj strani placa, potpuno odsečena od sveta, sa fantastičnim pogledom na klisuru i četinarsku šumu, vapila je za jednom malom brvnarom.
Koji je bio glavni princip pri planiranju enterijera brvnare – rustično, moderno ili neki vaš provereni, autentični miks elemenata?
Jedna naša gošća, koja je dizajnerka enterijera, rekla nam je da se ovaj naš stil zove skandinavski tradicionalni stil, a mi smo ga “skockali” intuitivno – bez profesionalne pomoći ili bilo kakve svesti o tome, pa smo to prihvatili kao kompliment. Ali da, u oba naša objekta, provukli su se isti elementi – bilo žalfija zelena ili golubije plava boja, “tongue and groove” zidovi, dosta elemenata koje smo pravili od starih talpi hrastovine kako bi to izgledalo rustično.
Takođe, težili smo balansu između nameštaja koji je ručno rađen i kupljen, kako bi prostor dobio na toplini uz detalje koje smo sakupljali na putovanjima i buvljacima.
Koliko vam je održivost bila važna u ovom projektu, od izbora materijala do energetski efikasnih rešenja?
Održivost nam je uvek važna i trudimo se da je praktikujemo, koliko god nam to okolnosti dozvoljavaju. Pre svega, sama rekonstrukcija autobusa je svojevrsna reciklaža. Deo nameštaja je napravljen od starih stvari koje su doživele reinkarnaciju, kao npr. veliki radni sto u kući koji je nastao od nekadašnjih vrata.
Takođe, oba objekta se u potpunosti snabdevaju solarnom energijom. Planiramo da uvedemo i da se voda iz bačvi ne prosipa nakon kupanja, nego da ide u prskalice koje zalivaju neposrednu okolinu kućice i busa.
Kada je reč o radu na ovako izazovnoj lokaciji – da li ste morali da rešavate terenske probleme poput prilaza, vremenskih uslova ili logistike transporta materijala?
Da, to je bio veoma veliki izvor stresa na ovom projektu. Najteže je bilo doterati autobus na vrh brda. Kada smo ga kupili, bus je bio u voznom stanju ali, s obzirom na to da nije bio registrovan, morali smo da ga odšlepamo do Ljutica.
“Oba objekta snabdevaju se solarnom energijom, a u planu je da se voda nakon kupanja koristi za prskalice za zalivanje.”
U tom poduhvatu je učestvovao oko 15 ljudi, četiri pomoćna vozila i kamion od 25 tona, koji je sa nakačenim busom bio kompozicija od 20 i nešto metara. Ona je od lokacije A do lokacije B morala da prođe kroz nekoliko naseljenih mesta, gde je zaustavljan saobraćaj kako bi bus prošao bezbedno.
Na kraju, poslednji nivo je bio prelazak sa asfalta na makadam, truckanje po uskom i brdovitom planinskom putu… I nakon svih tih peripetija, postavljanje busa na vrh prilično strmog brda, što je okončalo ovu akciju, koju danas u šali zovemo “stresijada”.
Često se misli da je za dobar dizajn potreban ogroman budžet. Šta je vaše iskustvo, koliko dobra ideja može da “nosi” projekat čak i kada su resursi ograničeni?
Dobra ideja se vidi i na projektima sa malim, i sa velikim budžetima – kad je nema, ne vredi nijedan budžet. Naša originalna zamisao je bila da ćemo pravljenjem kuće od starog autobusa maksimalno uštedeti, jer su budžetski zahtevne stvari – kao što su osnovna konstrukcija ili krov rešeni – ali nije se ispostavilo baš tako.
“Dobra ideja se vidi i na projektima sa malim, i sa velikim budžetima – kad je nema, ne vredi nijedan budžet.”
Ograničeni budžet može da izgura ideju tako što ne radite po sistemu “ključ u ruke”, nego odvojite svoje vreme da lično za svaki deo posla pronađete ljude, organizujete i lično fizikališete, ali se i spremite za ozbiljan živčani deficit.
Najbolja tehnika, koju mi uvek primenjujemo, je da samo počnete, bez mnogo kalkulacija. Jer, onda morate i završiti kako znate i umete.
Šta želite da gosti osete kada uđu unutra – relaksaciju, toplinu, avanturu ili nešto četvrto? Da li vam je neki komentar pokazao da ste postigli tačno ono što ste želeli?
Da! Ljudi se oduševe kad uđu u autobus, a mala deca neretko počnu i da vrište od sreće. Doživi se jedna vrsta izuzetno prijatnog šoka kada čovek zakorači unutra i umesto starih, ofucanih sedišta vidi prijatan i udoban prostor za život.
“Pogled koji se pruža na sve strane čini da su gosti okruženi živim razglednicama.”
Najspektakularniji deo je to što je okolna priroda deo enterijera, zahvaljujući tome što je ceo bus u prozorima. Ta mogućnost da ti se pruža pogled na sve strane je blagotvorna. Bilo da se budiš u “king size” krevetu, radiš, čitaš, piješ kafu… okružen si živim razglednicama, 360 stepeni u krug.
Da li planirate da ovom, sada već možemo da kažemo kompleksu, dodate još neku jedinicu ili se zaustavljate na brvnari, a ideju selite na neku novu lokaciju?
Plac je dovoljno veliki da komotno stanu još dve kućice. Ako narod bude voleo ovamo da “bega”, svakako ćemo širiti priču i nemamo za sada konkretnu ideju, ali će verovatno biti nešto nekonvencionalno.
Kada pogledate unazad, šta vam je najdraže u vezi sa celim projektom?
To što je ovaj stari bus, umesto hrpe gvožđa na nekom otpadu, postao mesto gde će ljudi moći da dođu, “povuku ručnu” od svega i dožive brdo nezaboravnih i lepih trenutaka.
Foto-galerija
