Arhitekta, dizajner i umetnik istražuje materijale, granice forme i ulogu publike u tumačenju dela, stvarajući objekte na razmeđi umetnosti i funkcionalnog dizajna.
Od betona i bronze do gline, predmeti koje stvara Nikola Lajić nastaju kroz eksperiment i dijalog sa materijalom, često balansirajući između kontrole i prepuštanja prirodnim procesima.
Rezultat su skulpture i komadi nameštaja koji unose novu dimenziju u prostor – oblikuju ga, ali i provociraju posmatrača da se zaustavi, doživi i pronađe sopstveno značenje u formi pred sobom.
U intervjuu za Dizajn enterijera otkriva šta ga inspiriše u stvaranju, zašto granicu između umetnosti i dizajna vidi kao iluziju i kakvu ulogu publika ima u njegovom radu.
Vaši radovi se nalaze na granici između umetnosti i dizajna. Kako vi vidite tu granicu i da li za vas uopšte postoji razlika?
Za mene su umetnost i dizajn, kao polja stvaralačke delatnosti, pre svega pitanje nomenklature. Usvojio sam ugao gledanja u kojem granice između ta dva domena zapravo ne postoje ili su barem zamagljene.
Arhitektura, kao disciplina kojom se prvenstveno bavim, sama po sebi predstavlja spoj i preplitanje različitih oblasti – od sociologije i psihologije, preko umetnosti, tehnologije i filozofije, pa sve do filma, muzike i književnosti.
Uprkos toj složenosti, u svojoj suštini arhitektura ostaje dizajn, jer uvek počiva na stvaranju forme i prostora koji oblikuju čovekovo iskustvo.
Ono što smatram najvrednijim u takvom pristupu jeste mogućnost da se zaviri u svaki od tih različitih svetova i prenese u svet umetnosti. Na taj način svaka disciplina postaje otvoreno polje eksperimenta, a njihovo ukrštanje vodi ka novim i neočekivanim rešenjima.
Zato su za mene umetnost i dizajn, ali i sve druge oblasti sa kojima dolaze u dodir, u osnovi jedan beskonačni poligon za stvaralaštvo, prostor u kojem se ideje slobodno kreću i transformišu.
U svom stvaralaštvu koristite materijale kao što su bronza, beton ili glina. Šta vas privlači tim materijalima i šta oni donose vašim objektima?
Materijal je u središtu mog stvaralačkog interesa. U fizičkom smislu, eksperimenti koje sprovodim istražuju njegovu prirodu i granice.
Svaki materijal nosi sopstvene kulturološke odrednice i asocijacije, ali i dimenziju uslovljenu prirodnim zakonitostima.
Beton, na primer, najčešće asocira na težinu, rigidnost i čvrstinu, ali njegova upotreba može proizvesti sasvim drugačiji utisak – lakoće ili čak translucencije.
Glina i njeni derivati, kroz obradu, mogu da ponude teksture koje podsećaju na druge materijale, poput mermera, ali pre svega otvaraju prostor za specifičnu ekspresivnost zahvaljujući načinu na koji reflektuju svetlost.
Bronza nosi duboku istorijsku ulogu u umetničkom izražavanju; zbog svoje dugovečnosti i bogatstva u obradi i boji prikladna je za beleženje forme, pored toga što ostavlja utisak visoke vrednosti.
Uopšteno, ono što me privlači eksperimentima sa materijalima jeste njihova fizička priroda i mogućnost da samostalno, kroz formu i teksturu, otkrivaju nove poglede na svet.
Svoju ulogu u tom procesu doživljavam kao neku vrstu kuriranja sadržaja nad kojim nemam potpunu kontrolu. Takav pristup osećam bliskim savremenom načinu života, koji je često haotičan i van domašaja pojedinačnog uticaja, a upravo se ta filozofska pozadina reflektuje u mom radu.
Istraživanje i eksperiment važni su delovi vašeg procesa. Da li možete da nam objasnite kako to izgleda u praksi – od ideje do gotovog dela?
Eksperiment je polazna tačka mog stvaralačkog procesa. Tehnologiju i softver koristim u razradi ideja i u mnogim aspektima rada, ali se prvenstveno oslanjam na neposredan kontakt s materijalom.
Crtež je možda najvažnije sredstvo kojim beležim ideje u tri dimenzije, ali nijedan od pomenutih postupaka ne može u potpunosti da predvidi način na koji se materijal ponaša u realnim uslovima. Zato moj rad ostaje neraskidivo vezan za radionicu.
Najčešće me inspirišu prirodni oblici i fizički fenomeni, ali više od same forme privlači me proces njihovog nastanka. Forma je ono što me na prvi pogled zainteresuje, ali tek kroz istraživanje mehanizama njenog postanka otkrivam mogućnosti materijala, ekspresije, njegove upotrebe i dublje slojeve mogućeg značenja.
Taj proces nastanka pokušavam da prenesem i u sopstveni rad i simuliram u kontrolisanim uslovima, dopuštajući materijalu da sam oblikuje formu. U tom dijalogu između kontrole i prepuštanja pronalazim vrednosti koje oblikuju moj umetnički izraz.
Završili ste arhitekturu i već tokom studija počeli ste da istražujete materijale i formu. Na koji način vam je formalno obrazovanje pomoglo ili uticalo na ono čime se danas bavite?
Arhitektura je po svojoj prirodi sveobuhvatna, a to je ono što je meni bilo najzanimljivije. Budući da se arhitektura bavi građenom sredinom, materijal i geometrija prirodno su postali sastavni deo mog istraživanja, a ujedno i karakteristike koje su najviše zaokupljale moju pažnju.
U to vreme nisam imao ambiciju da se bavim dizajnom nameštaja, a kako je arhitektonskog angažmana nedostajalo, a postojala snažna želja za daljim stvaralaštvom, dizajn je isplivao kao nastavak moje delatnosti.
Prvenstveno zato što pruža mogućnost eksperimenta, istraživanja i sprovođenja u delo ideja koje su u toj razmeri moguće, a sa dubokim osvrtom na detalj.
U isto vreme to je i najveći izazov u realnom vremenu: eksperiment i stvaralaštvo uopšte zahtevaju vreme, prostor i resurse.
U velikoj meri, principe i karakter istraživanja koja sam negovao tokom studija nastojim da održim i u svom sadašnjem radu. To mi omogućava sticanje znanja i otkrivanje različitih dimenzija života koji danas živimo. Upravo takva multi i transdisciplinarna priroda rada i istraživanja najviše mi odgovara i oblikuje moj pristup stvaralaštvu.
Predmeti koje stvaram zamišljeni su prvenstveno kao nosioci ambijenta i trenutno prate moja umetnička stremljenja.
Kada vaši objekti uđu u enterijer, kakvu atmosferu želite da unesu u prostor?
Predmeti koje stvaram zamišljeni su prvenstveno kao nosioci ambijenta i trenutno prate moja umetnička stremljenja, koja se bave pitanjima šta su umetnost i dizajn danas, ali i šta je ljudsko iskustvo.
Iako su odgovori na ta pitanja mnogostruki i često nejasni, ono što je meni blisko i dragoceno jeste mogućnost da kroz predmet i umetnički rad postavim pitanje i ponudim iskustvo, umesto da nudim unapred određene i konačne odgovore.
U tom smislu, cilj mojih radova jeste da podstaknu interakciju između prostora, predmeta i posmatrača, ali i da ih navedu da svet posmatraju kroz čula.
Cilj radova je da podstaknu interakciju između prostora, predmeta i posmatrača i da ih navedu da svet posmatraju kroz čula.
Da li vam je važnije kako publika doživljava vaša dela ili ono što ste vi želeli da poručite kroz njih? Da li je dobro razdvajati ta dva motiva?
U velikoj meri, meni je zanimljivije ono što publika vidi i to je jedno od ključnih pitanja koja želim da postavim svojim radom.
Moje stvaralaštvo je od samog početka bilo usmereno ka iskustvu publike, pored sopstvenog iskustva i umetničkih stremljenja.
U iskustvu publike, odnosno korisnika, prepoznajem najvažniji deo procesa. Zanima me šta oni vide i osete, pa se ta pitanja prirodno provlače kroz moj metodološki pristup i sam dizajn. Njihovo iskustvo je ono što u upotpunjuje umetničko delo, a iskustva, prirodno, nikada nisu ista.
Upravo u toj raznolikosti vidim vrednost svog rada i tako želim da ga predstavim publici. Kroz lične impresije publika prenosi deo svog iskustva na predmet, čineći ga na neki način sopstvenim.
Kako zamišljate budući razvoj svog rada? Da li planirate da ostanete u formatu unikatnih predmeta ili biste voleli da uđete i u serijsku proizvodnju?
Način na koji se materijal ponaša trenutno je u središtu moje stvaralačke delatnosti. Sledeći korak vidim u širenju rada kroz istraživanje drugih materijala i produbljivanje bliskosti sa njihovom prirodom.
Kada je reč o serijskoj proizvodnji, predmeti koje trenutno stvaram zamišljeni su kao unikati ili male serije. Proizvodnja u većim serijama jeste moguća i planirana, ali taj proces sa sobom nosi drugačije izazove, koji se odnose na optimizaciju i tehnološke postupke same izrade.
U tom kontekstu umetnički izraz često nije prioritet, a budući da je upravo to jedna od glavnih odrednica mog rada i ono što želim da ponudim publici, potreban je pažljiv i odmeren pristup.
Samo tako, uz promišljeno korišćenje savremenih tehnika proizvodnje, ideja može ostati očuvana i dosledno prenesena.
