Arhitektkinja, ilustratorka i slikarka govori o prelasku iz sveta arhitekture u svet umetnosti, o moći slike u prostoru i o neprekidnoj potrebi za slobodom izražavanja.
Irena Gajić rođena je u Beogradu 1987. godine, a svoju karijeru gradila je na spoju arhitekture, ilustracije i slikarstva. Nakon što je diplomirala i masterirala na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, radila je kao kustoskinja i program-dizajnerka u Kulturnom centru Parobrod, a potom je njen vizuelni jezik sve jasnije prepoznat kroz aksonometrijske prikaze snažnog kolorita, zahvaljujući kojima je postala deo međunarodnih izložbi poput Bijenala u Čikagu i Trijenala u Lisabonu.
Njen rad je prepoznat u uglednim izdanjima kao što su Variety, The New York Times, The Economist i Domus, a izlagala je i na samostalnim izložbama u Beogradu.
Danas, dok slike sve više zauzimaju mesto njenih prepoznatljivih ilustracija, Irena otkriva šta joj znači sloboda, kako se nosi sa frustracijama u kreativnom procesu i zašto je aksonometrija zauvek obeležila njen umetnički izraz.
Vaša profesionalna priča počinje u arhitekturi. Kako je to iskustvo oblikovalo vaš odnos prema prostoru, strukturi i detaljima?
Moje arhitektonsko obrazovanje je započelo i oblikovalo moj vizuelni jezik i dalo mi alate da se izrazim. Za mene je to formativno iskustvo koje me je tad usmerilo i još uvek sam na tom pravcu.
Arhitektonske elemente doživljavam kao simbole i metafore, pored očitih funkcionalnih uloga. Pored prirode, nema ništa moćnije od arhitekture.
Kada ste počeli da se izražavate kroz ilustraciju i šta vas je navelo da taj izraz produbite u pravcu umetnosti?
I pre studiranja na Arhitektonskom fakultetu i posle me je okupiralo crtanje. To je nešto što sam oduvek volela i u čemu sam uvek uživala.
Tokom studija bih se povremeno osećala loše što sam više zainteresovana za likovni aspekt projekta nego za sve ostale, ali sam posle perioda preispitivanja dopustila sebi da se posvetim crtežu.
Nedugo posle završenih master studija sam otpočela projekat “100 kućica”, u trenutku kada mi je bila potrebna disciplina. Ideja je bila da svaki dan nacrtam jednu kućicu.
Taj projekat je označio prelaz iz arhitektkinje u ilustratorku. Projekat je veoma dobro primljen i na osnovu njega sam dobila prvi ilustratorski posao.
Moj vizuelni jezik je, pre svega, inspirisan mojim arhitektonskim obrazovanjem i posebno aksonometrijom.
Da li se sećate prvog trenutka kad ste pronašli svoj vizuelni jezik? Koga ili šta biste u leksikon upisali pod stavku “inspiracija”?
Moj vizuelni jezik je, pre svega, inspirisan mojim arhitektonskim obrazovanjem i posebno aksonometrijom. Aksonometrija je vrsta tehničkog prikaza u kojoj nema perspektive. Paralelne ivice u crtežu ostaju paralelne i takav crtež, za čoveka neprirodan, izaziva optičke iluzije. Na neki način je nesaglediv i samim tim jako uzbudljiv.
Pored toga, aksonometrija je crtež u arhitektonskim projektima gde je dozvoljeno dodavati atmosferu i korisnike i zato me je dodatno osvojila.
Inspirišu me mnoge arhitekte, dizajneri i umetnici: Aldo Rosi (Aldo Rossi), Đorđo de Kiriko (Giorgio de Chirico), Đorđo Grasi (Giorgio Grassi), Natali di Paskije (Nathalie du Pasquier), Etore Sotsas (Ettore Sottsass), Milton Glejzer (Milton Glaser) i mnogi drugi.
Ilustracije su bile vaša uzlazna tačka, ali danas vaše slike funkcionišu kao zasebni svetovi. Kako ste prepoznali da je vreme za iskorak u slikarstvo?
Pre svega, bilo mi je potrebno mesto koje je samo moje. Da se potpuno slobodno izražavam. I pored toga, bio mi je potreban rad rukama.
Bilo je potrebno mnogo učenja, istraživanja i grešaka da bih se osetila komotno u slikanju, ali sam uživala u svakom trenutku procesa. Jako je uzbudljivo i zahvalno raditi nešto novo.
Na koji način je slikarstvo omogućilo veći emotivni ili izražajni prostor u odnosu na ilustraciju?
Posao ilustratora, pored toga što je jako zanimljiv i dinamičan, je i uslužan. Ja se bavim autorskom ilustracijom i samim tim imam kreativnu slobodu, ali na kraju krajeva – vi imate klijenta i imate temu. Slikarstvo mi je zato i postalo neophodno, jer mi je bio potreban prostor slobode.
Crtanje i slikanje su ventil i mesto gde mogu da se izrazim i na neverbalni način. Pre nego što sam postala profesionalna ilustratorka, tu ulogu je imala ilustracija. I zato je bilo jako važno da ponovo osvojim teritoriju koja je potpuno moja.
Kao arhitektkinja, kako posmatrate međusobni odnos između slike i enterijera?
Ja sam jako osetljiva na vizuelni jezik. Slike mogu potpuno da promene i čak definišu enterijer. Ako komunicira sa vama, slika je jako moćna stvar i treba pažljivo birati šta unosite u prostor.
Ako komunicira sa vama, slika je jako moćna stvar i treba pažljivo birati šta unosite u prostor.
Kako vaše slike “žive” u prostoru? Da li ih češće zamišljate kao deo privatnog doma, galerije ili javnog ambijenta?
Nisam ih zamišljala izložene dok sam slikala. Zapravo, nisam mogla da zamislim da vidim moje slike van mog ateljea. I kad sam ih videla u galeriji Kula, kao da sam ih videla u drugom svetlu – slike i sam prostor galerije su se stopili. Mislim da bi se svuda uklopile, u slučaju da ima dovoljno mesta, jer su ipak većeg formata (100 x 140 cm).
Vaši radovi imaju gotovo scenski karakter. Da li ste svesno razvili taj dramaturški jezik? Kako birate trenutak koji ćete “zamrznuti” u slici?
Svesno sam izabrala centralnu perspektivu kao scenu na kojoj se potom pojavljuju različite kompozicije. Slike su prikazi unutrašnjih stanja i kao takve pozivaju na direktnu komunikaciju, onu koju zovemo “jedan na jedan”. Zato je jako važno da, kada stanete ispred njih, da se poklopi centralna perspektiva sa okom posmatrača – tada počne razmena.
Ta unutrašnja stanja bih najbolje uporedila sa vremenskim prilikama: nekad je oblačno, nekad je sunčano, nekad je mirno i kao slikarka sam ta stanja posmatrala i intuitivno birala koja su dovoljno zanimljiva. Redovan rad vas ponese svojim putem.
Koji su vaši svakodnevni rituali dok stvarate? Da li su vam potrebni tišina, haos ili izolacija?
Nisu mi neophodni tišina i izolacija – potrebna mi je kafa (smeh). U fazi skiciranja nekad naiđem na problem da kompozicija nikako da se “skocka”, ali naučila sam da u takvim situacijama treba odustati i sačekati da prođe frustracija.
Slike su prikazi unutrašnjih stanja i kao takve pozivaju na direktnu komunikaciju
Na koji način biste opisali svoj identitet – umetnica, slikarka, ilustratorka, arhitektkinja – ili sve to u isto vreme? Da li će ovom nizu uskoro biti dodata neka nova profesionalna odrednica?
Rekla bih da sam sve od navedenog, ali i da ne obraćam previše pažnju na različite uloge, jer ipak sve što radim dolazi iz jednog mesta. Jako bih volela u budućnosti da se bavim i skulpturom.
Foto-galerija
Irena Gajić: Slike mogu potpuno da promene i čak definišu enterijer
