Na ovogodišnjem izdanju festivala Sundance prikazano je ostvarenje By Design u kojem Džulijet Luis (Juliette Lewis) glumi ženu koja se, verovali ili ne, pretvara u stolicu.

Premisa možda deluje kao šala, ali u pitanju je ozbiljan (i vrlo apsurdan) umetnički film rediteljke Amande Kramer (Amanda Kramer), čiji vizuelni stil porede sa čuvenim Dejvidom Linčom (David Lynch).

Iako još uvek nije poznato da li će film imati svoj bioskopski život ili ćemo ga gledati na sve popularnijim „striming“ servisima, nemoguće ga je ignorisati: jer, iza bizarnog zapleta krije se pitanje koje se tiče svih nas – koliko smo zapravo vezani za predmete oko sebe?

Kada stvari postanu više od stvari

Svi smo barem jednom imali trenutak kada smo se „zaljubili“ u komad nameštaja. U izlogu, na sajmu, u stanu prijatelja – stolica, fotelja ili sto koji nas je potpuno očarao.

U filmu By Design, ta opsesija ide korak dalje: glavna junakinja bukvalno menja telo sa drvenom stolicom. Njeni prijatelji je vole više u formi nameštaja nego kao osobu – što je i urnebesno, i jezivo u isto vreme.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Music Box Films (@musicboxfilms)

Ogledalo našeg prostora

U ovoj nadrealnoj premisi krije se i zanimljivo zapažanje – predmeti koje biramo nisu samo funkcionalni, već postaju produžetak našeg identiteta.

Koliko puta smo se pitali da li određena fotelja „ide“ uz nas, kao što ide uz enterijer? Ili, obrnuto – da li nas prostor oblikuje više nego što mi oblikujemo njega?

Iza bizarnog zapleta krije se pitanje koje se tiče svih nas – koliko smo zapravo vezani za predmete oko sebe?

Stolica kao dijagnoza

Film Amande Kramer možda deluje kao ekscentrična šala, ali zapravo nam pokazuje koliko lako stvari mogu da postanu simboli naših želja, nesigurnosti i potreba za priznanjem. I koliko često dozvolimo da nas definiše ono što posedujemo, umesto ono što jesmo.

Na kraju, By Design nas podseća da je granica između udobnosti i zarobljenosti tanka. Jer ako previše vremena provodimo u svojoj omiljenoj fotelji, rizikujemo da postanemo baš ono što volimo – predmet.

Razlika je samo u tome što, za razliku od Džulijet Luis, mi ipak uvek možemo da ustanemo.