Na nedavno održanoj konferenciji BuildUp 2025 u organizaciji portala Gradnja, panel „Pun program – pun hotel” otvorio je pitanje kako popuniti sobe van sezone i šta zapravo zadržava gosta unutra.
Izvan sezone, puni hotel nastaje kad se identitet, atmosfera i operativna logika sretnu u istom kadru. Dizajn pruža okvir i olakšava tok, ali gosti se vraćaju zbog iskustva koje „radi“ ceo dan – od doručka do kasne večeri, od „rooftop“ pogleda do lokalnih ukusa. Multifunkcionalnost, fleksibilnost, „genius loci“ i dobro vođen „food & beverage“ segment čine razliku između lepog prostora i mesta na koje se ljudi vraćaju.
U razgovoru su učestvovali Aleksandar Vasilijević (generalni menadžer, Hilton Beograd), Bojan Dotlić (projektni menadžer, Accor Group), Ksenija Pantović (arhitektkinja, Studio OBE), Ljubica Bigović (arhitektkinja, A4 Studio) i Vladimir Gugl (arhitekta, Gugl:dsgn), uz moderaciju Aleksandre Gavrilović, urednice portala Dizajn enterijera.
Identitet, atmosfera i hotel kao „živo biće“
Otvaranje diskusije je potvrdilo – sadržaji i vizuelna atrakcija pokreću dolazak, ali odlučuje doživljaj na licu mesta.
„Ono što privlači ljude je ideja o prostoru, ali ono što ih zadrži u samom prostoru je njihovo iskustvo koje se generiše kroz sam boravak“, rekla je Ksenija Pantović, naglašavajući koliko je „pitanje identiteta, brendinga i marketinga u samom startu“ važno, ali i da „od subjektivnog doživljaja zavisi da li mi želimo stalno tu da se vraćamo.“
Ljubica Bigović je bila direktna, rekavši da dobar enterijer nije dovoljan ako ostatak sistema ne radi.
„Smatram da enterijer mnogo doprinosi tome da se gosti vraćaju, ali da enterijer ne može goste da zadrži. Oni će doći tri do pet puta, fotografisaće se, ali ako vi nemate dobar menadžment, ako nemate vrhunskog kuvara, ako nemate dobar servis – oni se zbog enterijera više neće vraćati.“
Iz ugla hotelskih lanaca, Bojan Dotlić je povezao identitet prostora sa potrebom da gost ostane unutra i troši novac u samom objektu:
„Način na koji mi pokušavamo da zadržimo gosta je da ga motivišemo da ne ide toliko van hotela, ukoliko ne mora. Važno je da imamo što više opcija da mu pružimo – da pojede kvalitetnu hranu, da uveče popije neki koktel, da hotelski restoran ne izgleda kao klasičan hotel. Što se tiče gradskih hotela, što više taj restoran ili lobi izgleda kao gradsko mesto, uz pomoć enterijera, a onda i dobre hrane – to je način na koji možemo da pokušamo da zadržimo gosta.“
Vladimir Gugl je stavio akcenat na celinu iskustva i snagu „sadržaja koji produžavaju dan“:
„Duboko verujem da rad hotela zavisi od 25 do 33% od enterijera, a ostatak su kuvar, konobari, menadžment, Instagram korneri i ostali prateći sadržaji koji gosta teraju da se vrati. Generalno, sve to što se dobija kao komocija u nekom objektu, bilo da je u pitanju rizort ili gradski hotel – pamtite ambijent, mirise i to što ste doživeli unutra. I naravno, ono što je od suštinskog značaja je lokacija, lokacija i lokacija.“
A iz prve linije upravljanja, Aleksandar Vasilijević je dao sliku hotela kao organizma:
„Ja na hotel gledam kao na živo biće. Bez obzira na enterijer, za goste je najbitniji jedan osmeh – da ih dočeka neko sa osmehom. Posle osmeha, i enterijer će biti lep, i hrana će biti bolja. Jer, mi ne prodajemo sobe, nego vreme koje gosti provode u tim sobama.“
„Način na koji pokušavamo da zadržimo gosta je da ga motivišemo da ne ide van hotela, ukoliko ne mora.“
Kako da prostor zarađuje 365 dana
Kada se pređe sa estetike na operativu, dizajn postaje pitanje toka, multifunkcionalnosti i ergonomije.
„Operativni dizajn može da utiče dosta na goste, pogotovo negativno, ukoliko nije dobar. Multifunkcionalnost je izuzetno važna. Ako je ‘buffet’ deo odrađen tako da se vi sudarate kad idete na doručak, ako gosti ne mogu lepo da prođu, kada se aparat za kafu čeka predugo ili stoji na pogrešnom mestu, kada nema utičnica ako neko hoće da radi nešto na laptopu – to su sve stvari koje se primete kada nisu dobre. Tek na kraju dolazimo do menadžmenta i osoblja koji sve to moraju da iznesu“, naveo je Bojan Dotlić.
Aleksandar Vasilijević je konkretizovao efekat dobrog „food & beverage“ programa i „rooftop“ pozicije:
„Nama u Hiltonu je restoran SkyLounge na krovu mnogo pomogao prilikom punjenja soba. Inače, sami lanci do pre nekih 10 godina nisu toliko obraćali pažnju na ‘food and beverage’ sektor. Doručak im je bio važan, bio im je važan ‘room service’, ali nisu se toliko bavili restoranom. Pretpostavljam da sad to više nije tako. Trenutno se mnogo više prate trendovi koje diktiraju veliki restoranski lanci kakvih ima u Dubaiju ili u Americi.“
Za male gradske hotele, gde nema „spektakularnih programa“, Ljubica Bigović je objasnila kako se sadržaj gradi pažnjom prema sobi i osećaju:
„U takvim objektima se mnogo vodi računa o dizajnu i detaljima u samoj sobi – o materijalima, o udobnosti, nivoima osvetljenja, akustici. Nemate mnogo prostora za manipulaciju, jer morate u to malo prostora da uhvatite osećaj koji gost treba da ima.“
Ksenija Pantović vraća fokus na atmosferu kao strateški cilj:
„Istakla bih malo neuhvatljiv aspekt. Mislim da nije samo tehnika bitna, nego atmosfera i nešto što korisnik sutra može i da poveže sa samim sobom. Na nama je da u okviru svakog projekta istražimo šta je to na perceptivnom nivou svakom može da bude interesantno.“
„U manjim hotelima se mnogo vodi računa o detaljima u samoj sobi – o materijalima, udobnosti, osvetljenju, akustici.“
Lokalni identitet i globalni standardi
Koliko globalni standard treba da „omekša“ pred lokalnim očekivanjima? Bojan Dotlić ističe da su osnove iste svuda:
„Kada je soba u pitanju, to su vrlo jednostavne stvari – dobar krevet, velik tuš, kozmetika u kupatilu, mogućnost da se poveže na TV sa svojim uređajem. Sve posle je nadogradnja. Osim toga, važno je da dole u hotelu gost ima mogućnost da nešto pojede i popije, da ne mora da luta po gradu. Ovo su univerzalne vrednosti, iako svaka lokacija, naravno, ima svoje osobenosti.“
Iz ugla franšize i lokacije, Aleksandar Vasilijević je pokazao kako brend i grad mogu da rade zajedno:
„Mi se trudimo da balansiramo između lokalne zajednice i franšize kroz nacionalni restoran i ponudu – imamo sarme, svadbarski kupus. ‘Instagramični’ smo, pogotovo na osmom spratu. Stalno morate da se bavite inovacijama, restoranom i ljudima, što nije uvek lako.“
Za izbegavanje uniformnosti, Ksenija Pantović predlaže sinergiju konteksta i novih uticaja:
„Smatram da je arhitektura živa stvar i da se stalno menja. Može lako da se ode u ‘copy/paste’ ako se ne pozabavite stvarno lokalnim kontekstom. Recimo, mislim da je zanimljivo u Beogradu u poslednjih nekoliko godina ovo što se dešava sa dolaskom Rusa. Interesantno je sa aspekta dizajna kako su oni doneli novu energiju baš kroz te neke vizuelne momente i sad odjednom to njihovo postaje malo i lokalno. Mislim da se upravo to lokalno stalno razvija i evoluira u skladu sa događanjima oko nas.“
Ljubica Bigović insistira na „genius loci“ odnosno duhu mesta koji bi trebalo da se komunicira kroz enterijer:
„Meni jednostavno nije prihvatljivo da vi ujutru otvorite oči i da ne znate da li ste u Beogradu, na Braču ili na Jahorini. Kroz enterijer pokušavamo da se povežemo sa lokalnom kulturom i koliko se posvetimo detaljima, toliko je enterijer uspešniji. Smatram da nije poenta u tome da generišemo prostore sa Pinteresta, koristeći materijale ili boje drveta koji su samo trenutno aktuelni.“
A Vladimir Gugl je precizirao meru između trenda i mesta:
„Trendovi moraju da se prate, ali i da se prilagođavaju i duhu mesta, i vremenu. Jednostavno rečeno – ne može da se napravi Mikonos u Vodicama. Takođe, nema potrebe da pravimo lokale koji izgledaju kao Zara, kada postoji toliko dobrih rešenja koja mogu da se primene. Lično mislim da je vrlo bitno pogoditi i lokaciju, i duh mesta, i želje investitora – pre svega želje investitora. Postoje dve vrste investitora – jedni zidaju sebi spomenike, a drugi hoće da im lokali rade.“
„Trendovi moraju da se prate, ali i da se prilagođavaju i duhu mesta, i vremenu.“
Produženi dan i transformacija prostora
Završni krug je otvorio pitanje jednog elementa koji puni prostor tokom cele godine. Vladimir Gugl je to vezao za program i ritam dana:
„Glavni razlog zašto su arhitekte iz Beograda i Srbije cenjene u regionu je taj što smo mi morali da naučimo kako da jedan prostor, koji je preko dana kafić, radi do ponoći. Ako investitorima produžimo trajanje dana i ako ljudi ostaju u restoranu i posle 10 uveče, to znači da je napravljen uspešan posao.“
Ksenija Pantović ističe fleksibilnost kao strategiju:
„Bitni su mogućnost transformacije i fleksibilnost prostora – kako kroz vreme prostori mogu da se transformišu u neke druge funkcije. Jedno univerzalno arhitektonsko pitanje je kako da se stalno prilagođavaš novim potrebama, jer mi kroz projektovanje ispunjavamo, razmatramo i analiziramo potrebe korisnika koje se menjaju kroz vreme.“
Ljubica Bigović konkretizuje operativno žongliranje:
„Mi non-stop žongliramo između toga da je ujutru jedna atmosfera, popodne druga, da uveče mogu da se spoje ili razdvoje stolovi, šta možemo da postignemo rasvetom ili efektima. Mislim da je to nešto što je esencija uspešnog prostora.“
Bojan Dotlić vraća fokus na „skrivanje hotela u gradu“:
„Da mogu, napravio bih hotel koji je destinacija sam po sebi – da zanemarimo lokaciju. Ali ako mislimo da nešto zaista radi 365 dana u godini – to je, naravno, ideal, to maltene ne može da se postigne. Idealan hotel bi bio onaj koji bi spojio i ‘leisure’ i poslovni deo, i ‘food and beverage’ kakav treba da bude.“
Aleksandar Vasilijević zaključuje duhovito i lokalno:
„Kad bih mogao da napravim hotel bez restorana i bez kuhinje, taj bi sigurno radio 365 dana i manje bi me bolela glava. Ili makar da ima buregdžinicu. ‘Think globally, but act locally.’“
–
Konferenciju BuildUp 2025 podržale su najznačajnije kompanije iz građevinsko-arhitektonske industrije, među kojima su: Xella, Velux, EuroDOM, Alumil, TECE, Tarkett, Saint-Gobain Glass, RadinAG, Hörmann, Rehau, InnoFilt, Mladost Leskovac, Intra Lighting, Ecotech, Geberit, Fundermax, Energynet, Isomat, Herz, MaraHome, Grohe, Robots4All i Vueco.
